Quo vadis FRA – prvi deo

Fabrika reznog alata (FRA) baš nema sreće sa ministarkama iz Trstenika. Prvo je, pre nekoliko godina, tadašnja ministarka regionalnog razvoja i lokalne samouprave Verica Kalanović u maloj sali hotela „Beograd“, kao učiteljica đaka prvaka, propitivala generalnog direktora fabrike Milana Vidakovića o poslovanju FRA i nije bila zadovoljna njegovim poznavanjem te materije. Nije to ni krila, a po tonu sa kojim je završila razgovor na tom sastanku, lako se moglo zaključiti kuda će ići dalja sudbina fabrike.

Evo sada nova trstenička ministarka, ovog puta privrede, Anđelka Atanasković, najavila je nedavno u Čačku da država Srbija diže ruke od čačanske fabrike u kojoj je većinski vlasnik. Izgleda da je sudbina odlučila da glogov kolac u fabriku zabije ženska ruka iz Trstenika.

Mada, istine radi, ne treba zaboraviti da je već i ranije FRA, u svom matičnom gradu, tretirana kao sedma rupa na svirali, kao neko ružno pače na koje lokalna vlast i finansijski moćnici gledaju kao maćehe. Setimo se slučaja Londonsko-Pariskog kluba poverilaca i Čačanske banke.

Radnici FRA u protestu, arhivski snimak

One Čačanske banke čijem stvaranju i poslovanju je FRA obilato doprinela svojim kapitalom u zlatnim godinama svog postojanja. Nije da smo baš svi zaboravili koliko je ljudi FRA zapošljavala, koliko porodica je od FRA živela, koliko je fabrika finansirala razvoj Čačka i donirala za razne potrebe građana kada su zdravstvo, kultura, sport i mnoge druge komunalne potrebe bile u pitanju.

E pa čelnici te nekadašnje Čačanske banke nisu pokazali ni zrno razumevanja za probleme u koje je fabrika zapala ni kriva ni dužna, nakon što je tadašnja državna politika uvela Srbiju u međunarodnu izolaciju i zatvorila sva inostrana tržišta za srpska preduzeća.

Ovo „ni kriva ni dužna“ treba shvatiti uslovno, jer je Čačanska banka zadužila fabriku za novac koji je FRA dobila, kao finansijsku inekciju za svoje poslovanje, iz mase finansijske pomoći koje su Londonski i Pariski klub poverilaca odobrili privredi, tadašnje zajedničke države Srbije i Crne Gore, a država kroz poslovne banke prosledila privrednim subjektima.

Iako je bilo očigledno da novac koji je Čačanska banka prosledila na račun FRA, nije od Kreditnog odbora banke niti iz kase Čačanske banke, nakon što su poverioci iz Londonskog i Pariskog kluba otpisali svoja potraživanja po ovom osnovu, a država Srbija o tome obavestila poslovne banke, Izvršni odbor Čačanske banke i dalje je potraživao novac od FRA, kao da je u pitanju neotplaćeni kredit koji je banka dala.

A u pitanju nije bio mali novac. Radilo se o 5,5 miliona. Svi pokušaji da se neosnovanom potraživanje skine sa grbače zaposlenih u FRA nisu urodili plodom, ali igrom sudbine FRA je opstala, a Čačanske banke više nema.

Kupovinom Čačanske banke, turska Halk banka je kao novi vlasnik u posed potraživanja dobila i dug FRA. Za razliku od Srba, ili konkretnije Čačana koji su menadžerisali Čačanskom bankom, Turci su se pokazali kao poslovniji i čestitiji ljudi. Možda i zbog toga što su proizvodi FRA po svom kvalitetu i dalje na velikoj ceni u Turskoj.

Dug po Pariskom i Londonskom  klubu, koji je Čačanska banka knjižila fabrici u iznosu od  5,5  miliona evra, Halk banka je „prebila“ sa srpskim Fondom za razvoj  za 1,1 miliona evra ili tačnije 1.117.000 evra.

Ovim „prebijanjem“ potraživanja dugovanje FRA prema državi naraslo je po raznim osnovama na 32 miliona evra, ali je čačanska fabrika jedan od retkih, ako ne i jedini primer u Srbiji, da je neko privredno društvo kome je država davala novac iz budžeta, taj novac strogo namenski koristio.

FRA nikada nije bila državno ili političko mezimče bilo koje vlasti u Srbiji. Neki su dobijali novac za nabavku repromaterijala, a od tih para delili plate. FRA je kupovala čelik, plaćala energente, prodavala svoju robu kako je znala i umela i tek onda isplaćivala plate. Kakve-takve.

O tome ministarka Atanasković i Vlada Srbije ćute.

____________________________________________________________________________