Rast nam počiva na trulim osnovama

Podaci o rastu BDP-a za jednu noć ili jedan mesec ne govore ništa. Posle šokova, i najmanje pokretanje ekonomije ima za posledicu visoke stope rasta, ali ćemo se brzo vratiti na naš prirodni rast, koji je, nažalost, oko tri odsto godišnje.

Intervju sa Urošem Delevićem, profesorom Univerziteta u Londonu, koji se u svom naučnoistraživačkom radu bavi međunarodnom ekonomijom, započinjemo jednim od gorućih pitanja svetske ekonomije. Pitanjem u vezi sa najnovijim podacima o rastu inflacije i u svetu, i u Srbiji. Ta tema mesecima izaziva pažnju svetskih ekonomista koji se spore oko toga da li upravo svedočimo pregrevanju svetske ekonomije ili samo kratkotrajnom prilagođavanju.

Šta će u narednom periodu biti sa stopama inflacije, a šta sa stopama ekonomskog rasta zbog ekspanzivne monetarne i fiskalne politike i štampanja obilja novca kako bi se vodeće svetske ekonomske sile što pre oporavile od najnovije krize? Smatrate li vi, kao Rubini, da će se svet suočiti sa stagflacijom, odnosno istovremenom stagnacijom ekonomskog rasta i visokom inflacijom? Šta vam porast inflacije govori?

Ekspanzivna monetarna politika je normalna pojava u trenucima šokova agregatne tražnje, odnosno kriza koje doprinose iznenadnom padu tražnje, pa je to što rade Evropska centralna banka ili američki FED normalan odgovor na krizu. Inflacija će u razvijenim, velikim ekonomijama uvek biti apsorbovana zbog velikih proizvodnih kapaciteta, odnosno jačine privrede. Te zemlje kontrolišu monetarne agregate, štampaju svoj novac i kapaciteti su im takvi da uvek mogu da usmeravaju novac za stvaranje novih dobara i usluga. Podaci u SAD govore da je u krizi došlo do zatvaranja mnogih firmi, ali su se formirale i nove, čak je preduzetnička inicijativa i porasla. Tamo je veći rizik od deflacije. A što se tiče manje razvijenih ekonomija, one su podložnije rastu inflacije, pogotovo ako imaju primarnu emisiju novca. Ali, taj podatak od 4,3 odsto u Srbiji u avgustu opet ne govori o tome da ćemo se vratiti na visoke stope inflacije, pogotovo što mi ne koristimo primarnu emisiju novca za javnu potrošnju. Čak i kada bi do nje došlo, opet ima prostora za to, a da se ne desi hiperinflacija kakve smo imali u prošlosti.

• Pored neizvesnosti sa inflacijom, svet strahuje od rasta dugova, i javnih i privatnih, ali i toga šta će doneti postkovid era.

– Ova kriza je drugačija od ostalih. Nju su izazvale same države koje su karantinom kreirale smanjenu tražnju, a ograničenim radom smanjenu ponudu. Za očekivati je da su, donoseći mere, znali kakav to ima uticaj na ekonomiju. Primera radi, Srbija je želela da sačuva radna mesta po svaku cenu, odnosno njene pandemijske mere bile su krajnje neselektivne. Umesto da su se ciljali oni čija radna mesta imaju šansu da opstanu, pomagalo se svima, pa i onima koji će to radno mesto izgubiti čim mere prestanu da važe. Posledice toga će biti veće zaduživanje, ali i smanjena potrošnja, odnosno potrošački sentiment. Ljudi su u krizi uplašeni i imaju tendenciju da više štede, pa i onda kada im se pojave veći prihodi. To se u ekonomiji zove uravnjivanje potrošnje.

• To onda mora ostaviti posledice i po stope ekonomskog rasta.

– Naravno. Za ovu godinu se najavljuje stopa rasta od šest odsto, ali je to posledica niske prošlogodišnje osnove, ničega drugog. Posle šokova, kakav je rat, kada ekonomija stane, i najmanje njeno pokretanje odraziće se tako da će biti visoke stope rasta, a to se dešava i sada. Međutim, verujem da ćemo se vratiti na naš prirodni rast, koji je, nažalost, oko tri odsto godišnje. Ovi podaci o rastu BDP-a za jednu noć ili na mesečnom nivou ne govore ništa. Stope rasta se posmatraju u desetogodišnjem periodu, što je kod nas oko tri odsto i skeptičan sam da u narednim godinama može biti znatno veći.

• Zbog čega?

– Zbog strukturnih problema naše ekonomije. Naša privreda je u osnovi, u svom korenu trula. Ako gledamo na čemu ova država stoji i šta ona stvara, videćemo da ona ne stoji na dodatoj vrednosti domaćih proizvodnih kapaciteta, već na zaduživanju u inostranstvu, stranoj privredi i javnim preduzećima. Domaći privatni sektor ima veoma malo učešće u dodatoj vrednosti, a ako pogledamo čime se domaća privreda bavi, onda je to uglavnom prerađivačka industrija i trgovina. Zato je ovaj rast na trulim osnovama. Strane direktne investicije su neodrživ model rasta, one ne mogu biti katalizator razvoja već samo dodatak na domaću industriju, nikako zamena za nju. Jer za strane investicije je karakteristična prolaznost. Postoje faktori koji utiču na privlačenje, od makroekonomskih, infrastrukturnih do institucionalnih i one biraju destinaciju po tome gde su ti faktori bolji. Ali, tu su stvari lako promenljive, pogotovo ako imate radno-intenzivnu privredu koja lako može da menja lokaciju. To je jedan od razloga što je naš rast baziran na lošim osnovama. Drugo, javna preduzeća u kojima zaposleni imaju veće plate nego u privatnom sektoru, a ta preduzeća su manje efikasna od privatnih. I treća, ali zapravo najvažnija stvar je institucionalni okvir i nedostatak elementarnog pravnog poretka. Nije posao države da stvara radna mesta, to je nakaradno poimanje uloge države. Na njoj je da stvori okvir, a na nama da stvaramo radna mesta. Radna mesta mora da stvara neko ko je pametan, kreativan, analitičan i ima motiv da kreira radna mesta, a motiv će imati samo ako zna da je siguran. Država je tu da omogući slobodu i bezbednost na tržištu, jer bez toga nema motiva. Država mora da omogući da se zakon poštuje svakoga dana i primenjuje jednako na sve. Zašto kod nas raste preduzetništvo u onim segmentima privrede gde ima najmanjeg dodira sa državom, gde se država najmanje meša? Dakle, naša privreda je postavljena na pogrešne temelje i zato izostaje razvoj, a ne zato što smo mi manje pametni ili manje sposobni od Nemaca ili Britanaca. Suština je u tome što je nama potreban srpski izvoz, izvoz srpske privrede, a ne izvoz iz Srbije, jer to nije ista stvar.

Izvor: NIN

____________________________________________________________________