Статистика: Српска економија не расте најбрже у Европи, ово је права истина

Главно је не лажите себе самог. Онај ко лаже самог себе, и своју лаж слуша, долази дотле да већ никакву истину ни у себи ни око себе не примећује, и према томе, не поштује ни себе ни друге. А не поштујући никога престаје да воли…

Фјодор Достојевски,
Браћа Карамазови

Годинама слушамо приче о златном добу српске привреде. Најновији економски индикатори које је почетком априла ове године објавио Међународни монетарни фонд омогућавају нам да поуздано суочимо чињенице са опсенама кинеске табле. Бројне су изјаве у којима председник, премијерка и министар финансија тврде да је Србија најбрже растућа привреда у региону и Европи и да нам драматично скачу пензије и плате. Александар Вучић је 7. новембра 2022. на свом Инстаграм налогу написао да „десет година имамо најбржи раст економије у региону, последње две године најбржи раст у целој Европи“, а 3. априла ове године изјавио да је „Србија данас најјача економија у региону“ (Политика). Ана Брнабић је 7. фебруара 2022. на РТС-у изјавила да је „Србија препозната као лидер у економији и ИТ индустрији“, а Синиша Мали је у марту ове године на Инстаграму написао: „Упркос свим изазовима, настављамо да постижемо економске успехе, свидело се то некоме или не. И да, јесмо лидери у региону“. Недавно се, 12. априла на ТВ Хепи похвалио да смо „први пут у историји прешли БДП од 60 милијарди евра“ и да смо га „у последњих десет година повећали дупло, упркос свим проблемима, економској кризи, ковиду, повећању цене енергената“.

Да бисмо прецизно анализирали српски привредни раст у протеклих 11 година, јер је СНС освојио власт након избора одржаних у мају 2012, на првом месту га је неопходно упоредити са растом у упоредивим земљама централне и источне Европе (ЦИЕ), бившим транзиционим привредама, данас чланицама ЕУ, а онда и са растом у земљама Западног Балкана. Уз то, неопходно је узети у обзир и тзв. ефекат сустизања, према којем се очекује да ће у наредном периоду брже расти економије на нижем нивоу развоја, јер ће оне имати значајнији раст продуктивности и производње за сваку додату јединицу инвестиција. Речју, инвестиције ће имати значајнији ефекат у економијама чија је радна снага слабије опремљена капиталом, него у државама у којима су запослени опремљени боље.

Да бисмо упоредили стварни темпо раста Србије у односу на земље ЦИЕ кренућемо од нивоа БДП-а по становнику из 2012. Имајући у виду „ефекат сустизања“, могло се очекивати да ће претходних 11 година Србија имати бржи раст од свих тих земаља, чланица ЕУ, јер је у старту наш БДП по становнику био знатно мањи него у свим тим земљама. Највише смо, за 56 одсто, заостајали за Чешком, а најмање, 21,7 одсто, за Бугарском. С друге стране, било је очекивано да ће све земље Западног Балкана, осим Црне Горе, расти брже од Србије, јер је наш БДП по становнику био 88,6 одсто црногорског.

Ипак, насупрот томе, Србија је од 2012. закључно са 2022. спорије расла од чак седам од укупно 11 земаља ЦИЕ из ЕУ. У том периоду српски БДП је кумулативно порастао за 28,3 одсто, док је у Пољској повећан 46 одсто, Румунији 43,7, Литванији 42,6, Мађарској 37,2, Естонији 36,9, Летонији 35,3 и Словенији 29,1 одсто. Мањи укупан раст од Србије у том периоду имале су само Бугарска (26,5), Словачка (24,7), Хрватска (24,3) и Чешка, чији је БДП за претходних 11 година повећан за само 22,9 одсто.

Од земаља Западног Балкана, у складу са „ефектом сустизања“, већи раст у протеклих 11 година имале су БиХ (32) и Албанија (31,9), док је Северна Македонија, супротно очекивањима, ипак, имала нижи раст, од 24,1 одсто. У том периоду теоретски је Србија требало да расте брже само од Црне Горе, чији је БДП повећан за 27,3 одсто, тако да су обе имале врло сличан темпо раста – Србија 2,3 а Црна Гора 2,2 одсто годишње у просеку. Јасно је да се српски БДП у том периоду није удвостручио, како то тврди министар финансија, јер је реално порастао за 28,3, а не 100 одсто.

Насупрот тврдњама овдашњих званичника, Србија, дакле, није лидер у региону. Нити може икако бити ако се има у виду да су од седам земаља региона (Мађарска, Румунија, Хрватска, Бугарска, БиХ, Црна Гора и Албанија), чак четири – Мађарска, Румунија, БиХ и Албанија – расле брже, док је Црна Гора расла приближно истим темпом. Слика постаје комплетнија, наравно и суморнија, када се стопа раста Србије од 28,3 одсто упореди са светом (31,8 одсто) и упоредивим брзорастућим тржиштима и земљама у развоју, које су, највише захваљујући Кини и Индији, у том периоду оствариле дупло већу стопу раста, од 56,6 одсто.

Економски напредак може се анализирати и из перспективе раста БДП-а по становнику јер се у том случају, осим привредног раста, у обзир узима и раст или пад броја становника. Ни из ове перспективе, међутим, ситуација се у односу на ЦИЕ битније не мења, јер је шест од укупно 11 земаља брже расло од Србије, што се лако може видети на графикону број 5. У посматраном периоду БДП по становнику Србије кумулативно је порастао за 35,9 одсто (просечно 2,8 одсто годишње). Испред Србије су Румунија (48,8), Пољска (45,3), Литванија (45,7), Мађарска (41,9), Хрватска (40,9) и Летонија са 36,8 одсто. На Западном Балкану, брже је растао БДП по становнику БиХ, а спорије у Црној Гори, Албанији и Северној Македонији. Ипак, ни по овом показатељу Србија није лидер у региону, јер су од ње брже расле четири економије: Хрватска, Мађарска, Румунија и БиХ, а приближно истим темпом расла је и Бугарска.

Вратимо се сада објави председника на Инстаграму из новембра 2022. да Србија у последње две године има „најбржи раст економије у целој Европи“ и осврнимо се на његову изјаву Пинку од 21. фебруара ове године да ће Европа „имати до један одсто (привредног) раста годишње, а ако ми будемо држали више од 2,5 одсто, кумулативно ћемо да имамо за шест година 23 до 25 одсто, а у Европи ће бити око десет одсто“, чиме „Србија драматично смањује разлику са развијеним државама ЕУ“. А и министар финансија је 12. априла ове године на Хепију изјавио да „када су наша економија и привреда у питању, стојимо много боље него и много развијеније земље од нас, стабилнији смо него много развијеније земље“.

Према званичним подацима, 2022. је Србија имала реални привредни раст од 2,3, а ЕУ и еврозона 3,5 одсто. Прогноза ММФ је да ће Србија у 2023. реално порасти за два, али узмимо да је тачно предвиђање председника да ће ЕУ у наредних шест година расти за један, а Србија за више од 2,5 одсто просечно годишње – нека буде 2,8 одсто, колико нам је растао БДП по становнику у последњих 11 година. У том случају, за шест година БДП Србије ће кумулативно порасти за 18, а не за 23-25 и у Европи за 6,2 а не за 10 одсто, као што је рекао председник.

Надаље, агрегатно посматрано, 2022. удео БДП-а по становнику Србије у БДП-у по становнику ЦИЕ из ЕУ био је за 0,3 одсто мањи него 2012, што се види на графикону број 6. Појединачно гледано, удео српског БДП-а по становнику је значајније порастао у односу на Словачку (шест одсто) и Чешку (4,4), али је значајније пао у односу на Румунију (5,9), Пољску (3,8) и Литванију, за 3,6 одсто.

Исто тако, 2022. БДП по становнику Србије на основу паритета куповне моћи био је 20.300 долара, приближно упола нижи него у Словенији (42.400), Чешкој (41.900) и Литванији (39.900 долара). Под претпоставком да на дуги рок настави да расте по досадашњој стопи од 2,8 одсто у просеку годишње, Србија ће тек за 25 година да достигне прошлогодишњи БДП по становнику Словеније, Чешке и Литваније. Слика је још неповољнија у поређењу са ЕУ и еврозоном. Према последње доступним подацима за 2021, БДП по становнику ЕУ на основу паритета куповне моћи у просеку је износио 44.100, у еврозони 46.300, а у Србији 19.900 долара. Досадашњим темпом раста, Србија ће просек ЕУ из 2021. достићи тек 2050, а просеку еврозоне од пре две године можемо се надати тек 2052. А уз наш раст од 2,8 и европски од један одсто, почев од 2021, требало би нам 45, односно 47 година да стигнемо ЕУ и еврозону.

Фокусирајмо се сада на кретање куповне моћи становништва. Вучић је 7. новембра 2022. на Инстаграму написао да ће пензије у децембру порасти за девет, у фебруару 2023. за 11,8 одсто, што је збирни пораст од 20,8 одсто, на РТС-у је 28. фебруара 2023. изјавио да је „у односу на 2012, Србија ове године имала највећи раст плата у региону, у односу на БиХ, Северну Македонију, Црну Гору и Хрватску“, а Политика је 3. априла пренела његове речи да је просечна плата „увећана 100 или 130 одсто у односу на период од пре девет година“. Премијерка Брнабић тврди да је „раст плата и пензија већи од инфлације, тако да и у тешким временима успевамо да одржимо стандард грађана“ (Блиц, 15. априла), да се просечна плата „у буквалном смислу дуплирала у претходних неколико година“ (конференцији Блумберга у Даблину, 20. априла) и да „грађани, укључујући и раднике, свакога дана живе боље“ (обележавање 120 година рада СССС, 26. априла). Министар финансија је 1. марта на Инстаграму објавио да су „у последњих десет година, откад је Александар Вучић на власти, плате у Србији расле много брже од плата земаља у региону“ и да су „нама плате порасле 96, а њима много мање, неких 44 одсто“.

Како то обично бива, раст номиналних плата и пензија не говори много, заправо не говори ништа. Права слика добија се ако се анализира промена реалне куповне моћи и она упореди са привредним растом. Између новембра 2012. и истог месеца 2022. удео просечне нето зараде у просечној потрошачкој корпи је повећан са 66,3 на 84,7 одсто. За десет година, дакле, реална куповна моћ просечне нето зараде кумулативно је повећана за 27,7 одсто, што је далеко испод номиналног раста од 96 одсто, који помиње Мали, или оног од 100 или 130 одсто, како тврди Вучић. Уз то је куповна моћ реално расла спорије и од БДП-а, који је у истом периоду повећан 28,3 одсто. Такође, насупрот тврдњама о динамичном расту пензија и одржавању њихове куповне моћи у складу са растом у инфлацији, у истом периоду је удео просечне пензије у просечној потрошачкој корпи пао са 39,1 на 36,5 одсто, односно у посматраном периоду је реална куповна моћ просечне пензије пала за 6,7 одсто.

Важан показатељ реалне куповне моћи је и медијална нето зарада, коју прима половина запослених, с тим што се тај податак званично прати тек од 2018. За четири године, од новембра 2018. до истог месеца 2022, учешће медијалне зараде у просечној потрошачкој корпи порасло је са 56,3 на 64,4 одсто, тако да је у том периоду реална куповна моћ медијалне зараде порасла кумулативно за 14,4 одсто, што је приметно мање од стопе реалног раста БДП-а, који је у истом периоду повећан за 18,8 одсто.

Тренд заостајања раста реалне куповне моћи, просечне и медијалне нето зараде за стопом реалног раста БДП-а и пад куповне моћи просечних пензија указују на растуће раслојавање, супротно тврдњама председника да је „број сиромашних грађана све мањи“ (Политика, 3. априла). Према последњим доступним подацима Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва из 2020, са приходима испод прага ризика од сиромаштва у Србији је те године живео сваки пети грађанин – стопа ризика од сиромаштва износила је 21,7 одсто. Истовремено, стопа ризика од сиромаштва или социјалне искључености, која показује проценат лица која су у ризику од сиромаштва, или су изразито материјално ускраћена, или живе у домаћинствима веома ниског интензитета рада, износила је 29,8 одсто. Ризику од сиромаштва те године било је изложено скоро свако четврто лице ((24,2 одсто) млађе од 18 година и 23,6 одсто лица старости од 18 до 24 година, док су најнижу стопу (19,6 одсто) имала лица старости од 25 до 54 године. При томе материјалну ускраћеност чине: немогућност домаћинства да себи приушти машину за прање веша, адекватно загревање стана, аутомобил, одмор, неочекивани трошак од 16.600 динара, немогућност да себи приушти телевизор у боји, телефон, немогућност да приушти месо или рибу у оброку (или њихову вегетаријанску замену) сваког другог дана, као и кашњење са плаћањем кирије, рате за стамбени или потрошачки кредит, рачуна за комуналије.

У 2020, чак сваки четврти грађанин (25,6 одсто) испуњавао је три и више ставки по основу материјалне ускраћености, скоро половина (48,5 одсто) није себи могла да приушти недељу дана одмора ван куће, 14,9 одсто месо, рибу или вегетаријанску замену сваког другог дана, док неочекиван трошак од 16.600 динара из кућног буџета није могло да плати више од трећина (35,1 одсто) грађана, а готово сваки десети (9,5 одсто) се смрзавао, јер није могао адекватно да загреје стан.

И шта рећи за крај, осим цитирати недавне председникове речи. „Срам их било све заједно, комплетну Квинту, све те лажове.“

Аутор је Огњен Радоњић, професор Филозофског факултета Универзитета у Београду