Tata Šurlan, supruga iz Ustavnog suda i 102.000 evra

Posle razgovora sa Sinišom Malim i šefom kabineta Ane Brnabić, Radar otkriva i ugovor koji pokazuje da Nebojša Šurlan, bivši direktor Građevinske direkcije i Infrastruktura železnice Srbije nije radio samo po nalozima ljudi iz vrha vlasti, već i u interesu svoje familije. Deo ove operacije bila je i Tijana Šurlan, odbornički kandidat SNS-a, a od 2016. i sudija Ustavnog suda Srbije

Četiri lokala u beogradskom naselju „Stepa Stepanović“ Nebojša Šurlan, tadašnji direktor Građevinske direkcije Srbije, prodao je privatnoj firmi Krez, čiji je jedini vlasnik i zakonski zastupnik – njegov otac Vladimir Šurlan. Uz to, pre nego što je ocu prodao do tada državnu imovinu, jer je Vlada Srbije u APR-u upisana kao jedini vlasnik Građevinske direkcije, Šurlan junior je poput pravog sina tatinoj firmi odobrio beskamatnu pozajmicu na 10 godina, otkriva Radar.

Da rašomonijada bude veća, ugovor čiju kopiju Radar poseduje, kao garanti da će tek osnovana firma njegovog oca vratiti pozajmicu potpisali su sam Šurlan i njegova supruga, Tijana, sudija Ustavnog suda Srbije. Pre nego što je na predlog skupštinske većine, u decembru 2016. izabrana za sudiju Ustavnog suda, ona je u aprilu iste godine bila kandidat za odbornika na izbornoj listi SNS-a na lokalnim izborima u beogradskoj opštini Vračar. I bila je u vrhu liste, na trećem mestu, odmah iza Nikole Selakovića i Marka Đurića, a ispred mnogih viđenijih naprednjaka, ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Gorana Vesića, v. d. direktora Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje Sanje Radojević Škodrić…

Sam po sebi ovaj ugovor unutar familije u svakoj pravnoj državi izazvao bi pažnju nadležnih organa, pre svega Vlade Srbije, koja bi – bar tako piše u Osnivačkom aktu – trebalo da „upravlja“ Građevinskom direkcijom i da je to „obaveza Vlade kao osnivača“. Pune ruke posla trebalo bi da imaju i pravosudni organi, jer je tim ugovorom prekršeno nekoliko važećih zakona, a čak i da je sve bilo urađeno po propisima ne bi mogla da se prenebregne sumnja u mogući sukob interesa ili trgovinu uticajem.

Sve u krugu porodice

Uprkos tome, nikome očito nije bilo sumnjivo ni to što se Šurlan senior setio da se u privatni biznis otisne pod stare dane, uoči 70. rođendana, pa je firmu Krez sa 1.000 dinara osnivačkog uloga registrovao tek 22. novembra 2017. i to za – iznajmljivanje vlastitih nekretnina. Niko od nadležnih nije ni trepnuo ni kada je posle samo mesec dana, 27. decembra iste godine, bez ijednog dinara prometa na računu, tek osnovana firma sa Građevinskom direkcijom zaključila ugovor o kupovini četiri lokala u vlasništvu tog državnog preduzeća. Nikome, takođe, nije bilo ništa sporno ni to što je direktor Građevinske direkcije očevoj firmi pozajmio novac bez kamate, kojim je ona nakon toga mogla da kupi nekretnine ukupne površine od skoro 131 kvadrat.

Sporni kupoprodajni ugovor potpisan je 26. decembra 2017. i njime su obuhvaćene sve četiri nekretnine u prizemlju poslovno-stambenog objekta, u Ulici Druge srpske armije 35 – prvi lokal od 38,52 kvadrata, drugi 26,87, treći 26,57 i četvrti 38,8 kvadrata. Sva četiri, rešenjem nadležnog Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, dobila su upotrebnu dozvolu četiri godine ranije, 31. decembra 2013, što je donekle i logično ako se ima u vidu da je formalni investitor bila upravo Građevinska direkcija Srbije.

Firmu Krez sa 1.000 dinara osnivačkog uloga Šurlan senior osnovao je uoči svog 70. rođendana, 22. novembra 2017, a posle samo mesec dana, 27. decembra, njegov sin, direktor Građevinske direkcije Srbije, odobrio mu je kredit i prodao četiri lokala po ceni od 1.567 evra za kvadrat, a sada se poslovni prostor u tom kraju prodaje i za 3.600 evra po kvadratu

Samo dva dana kasnije, 28. decembra, otac i sin potpisali su još jedan ugovor, ovoga puta o „beskamatnom zajmu radi kupovine poslovnog prostora od Građevinske direkcije Srbije“. U tom ugovoru Nebojša Šurlan pominje se na dva mesta, na jednom kao direktor Građevinske direkcije, koja zajam i odobrava, a na drugom je jemac da će očeva firma namiriti dug. Uz njega, drugi žirant je njegova supruga Tijana Šurlan, koja bi, kao „ugledni pravnik“, koja je po tom osnovu i izabrana za sudiju Ustavnog suda, trebalo da zna da se u Srbiji, po Zakonu o bankama iz 2006. kreditiranjem mogu baviti samo banke, a ne i druga pravna lica, a posebno ne preduzeća u državnom vlasništvu.

Ne zna se da li je, dok su dogovarali ovaj porodični posao, Šurlan senior izgovorio onu čuvenu repliku „i tata bi sine“ iz filma Ko to tamo peva, ali taze osnovana firma Krez je samo mesec dana posle osnivanja postala vlasnik četiri vredne nekretnine, koje je Građevinskoj direkciji platila 205.293,2 evra ili oko 1.567 evra po kvadratu, sa PDV-om. Prethodno je Krez polovinu te sume, tačno 102.646,6 evra dobio u vidu beskamatne pozajmice od Građevinske direkcije, uz obavezu da ceo dug vrati u 120 mesečnih rata od po 855,39 evra, do 10. januara 2028.

I tata bi sine

E, sad, da bi se lakše shvatila ova kombinacija, to bi bilo kao da prodavac stana kupcu pozajmi pola novca koji ovaj mora da mu plati i to na rok od 10 godina, bez ikakve kamate, u istim mesečnim ratama. Drugim rečima, prodavac je sam sebi zapravo odmah uplatio pola sume, a kupcu je omogućeno da dug vrati u narednih 10 godina.

Koliko je mlađi Šurlan bio velikodušan prema očevoj firmi svedoči i član 8, po kome „sve troškove upisa hipoteke i upisa nepokretnosti poslovnih prostora u nadležnom katastru… snosi Zajmodavac“, odnosno Građevinska direkcija. Čak ni taj trošak nije snosila privatna firma Krez.

Iako poslednja rata dospeva u januaru 2028, nije isključeno da je cela pozajmica već vraćena, da bi se skinula hipoteka sa nekretnina, čija je vrednost u međuvremenu značajno porasla. Šurlana seniora je, naime, kvadrat u ta četiri lokala koštao 1.567 evra, a sada bi mogao da ih proda duplo skuplje. Ovih dana na specijalizovanim sajtovima za nekretnine lokal od 43 kvadrata u naselju „Stepa Stepanović“ nudi se po ceni od 99.500 evra, a lokal od 32 kvadrata za čak 115.000 evra. To znači da se cena kvadrata poslovnog prostora na toj lokaciji kreće u rasponu od 2.300 do 3.594 evra. U prvom slučaju je za 47, a u drugom čak 129 odsto veća od cene po kojoj je lokale pazarila firma oca direktora Građevinske direkcije Srbije.

Očito je da se radi o prevari i u svakoj normalnoj državi bi zbog ovakvog ugovora bio pokrenut postupak protiv lica koja su to uradila. Ne samo što državna firma nije smela da odobri kredit, već ga je odobrila na sopstvenu štetu i zato bi svi koji su u ovome učestvovali morali odgovarati, a ima indicija da se u ovom slučaju radi i o trgovini uticajem

Božo Drašković

„Prvi ključni problem je da po važećim zakonskim propisima između pravnih lica, ako nisu banke ili druge finansijske organizacije, nije dozvoljeno posuđivanje novca, ni uz kamatu, ni bez kamate. Drugi je što ovo nije ni pozajmica, već se radi o svojevrsnom poklonu, s obzirom na to da se novac pozajmljuje bez kamate. Ako je već imalo višak novca, s kojim nije znalo šta da radi, to državno preduzeće moglo je da ga oroči kod banke ili da kupi državne obveznice i da na taj način ostvari značajan prinos“, kaže za Radar ekonomista Božo Drašković, do 2017. godine član Odbora Agencije za sprečavanje korupcije, a pre toga direktor Instituta ekonomskih nauka.

Drugim rečima, da Građevinska direkcija nije tih 102.646,6 evra bez kamate pozajmila firmi Šurlanovog oca, već da ih je kao depozit oročila u banci na 10 godina, uz kamatu od tri odsto godišnje, mogla je po isteku tog roka da uveća tu sumu za više od 30.000 evra. Plus bi sada mogla te lokale da proda po znatno višim cenama. To, pak, znači da je jedinu korist od ove transakcije imala firma Šurlana seniora i to na račun državnog preduzeća, kojim je rukovodio Šurlan junior.

Čerupanje državnog preduzeća

„Očito je da se u ovom slučaju radi o prevari i u svakoj normalnoj državi bi zbog ovakvog ugovora bio pokrenut postupak protiv lica koja su to uradila, jer je tim ugovorom napravljena šteta državnom preduzeću. Ono po Zakonu o bankama i drugim finansijskim institucijama ne bi ni smelo da odobrava kredite, a čak i da su imali pravo da pozajmljuju novac, to nisu smeli da rade bez neke ekonomske koristi za to državno preduzeće. Zato bi svi koji su u ovome učestvovali morali zbog toga odgovarati, jer je ovakvim ugovorom privatna firma, kako bi to pravnici rekli, pribavila protivpravnu korist, jer su novac dobili džabe, bez kamate. Uz to, ima indicija da se u ovom slučaju radi i o trgovini uticajem“, kategoričan je Drašković.

Sagovornik Radara ne isključuje da je bivši direktor Građevinske direkcije zbog takvih i sličnih operacija i snimao svoje telefonske razgovore sa Sinišom Malim i Milošem Popovićem, šefom kabineta premijerke Ane Brnabić.

„Šurlan je očito mislio da će ti razgovori moći da mu posluže kao neka vrsta zaštite i odbrane u slučaju da se protiv njega povede istraga o korišćenju javnog novca suprotno interesima tog državnog preduzeća. No, to što ti snimci pokazuju da je na njega vršen pritisak, ne može da ga amnestira od kršenja zakona. Istovremeno, kada je jednom, po vertikali naloga koje je dobijao od ljudi iz vrha vlasti, nešto uradio na štetu javnog preduzeća, verovatno je pomislio da je time stekao pravo da i on očerupa preduzeće čiji je direktor bio. To možda objašnjava kako je došlo do ove, u suštini fiktivne transakcije, kojom se novac samo prošetao preko firme njegovog oca, s tim što je ona u međuvremenu postala vlasnik četiri nekretnine, koje sada može mnogo skuplje da preproda, vrati pozajmicu, a višak zadrži za sebe“, objašnjava Drašković.

Ako je sve tačno, to je skandalozno. To što pravno lice u državnoj svojini odobrava pozajmicu privatnoj firmi, čiji je vlasnik rodbinski povezan sa direktorom te državne firme je samo po sebi delikt. Drugi ozbiljan prekršaj je što se imovina prodaje povezanom licu. Samim tim postavlja se i pitanje cene, odnosno procene realne vrednosti imovine koja se otuđuje

Dejan Šoškić

Ne zna se šta je gore u celoj ovoj transakciji, ali je za sagovornika Radara, ipak, najgore to što kao jemac za ovu nezakonitu pozajmicu učestvuje i neko ko je u Ustavnom sudu – Šurlanova supruga Tijana. „Pa kako onda možemo očekivati da će ona kao sudija imati profesionalan stav o nizu drugih pitanja, kad je i sama bila učesnik u lancu prelivanja i izvlačenja novca iz javnog sektora u privatne džepove. Ona bi posle ovoga morala da bude opozvana, zato što u sudovima i tužilaštvima moraju da sede samo ljudi čistih ruku i obraza“, ističe Drašković.

Sve bi, smatra on, u ovom ugovoru bilo sporno, čak i da učesnici nisu deo iste familije. Ovako, to je najklasičniji oblik trgovine uticajem radi pribavljanja nezakonite materijalne koristi i bilo bi dobro da čujemo šta o tome kaže Agencija za sprečavanje korupcije, kaže bivši član Odbora ove Agencije.

Skandalozan ugovor

Vrhunac cinizma predstavljaju članovi 12. i 16. ugovora u kojima se navodi da „ugovorne strane izjavljuju da su pre potpisivanja ovog ugovora pročitale sve njegove odredbe i svojim potpisima garantuju da su ih razumele, da je ovaj ugovor izraz njihove slobodne volje i da nije sklopljen pod ničijom prinudom ili pretnjom“ i da će „ugovorne strane pokušati da sve međusobne sporove reše sporazumno, a ukoliko u tome ne uspeju ugovara se nadležnost stvarno nadležnog suda u Beogradu“. A onda slede potpisi članova familije Šurlan – zajmoprimca Vladimira, vlasnika Kreza i njegovih jemaca, snaje Tijana i sina Nebojše. Na mestu predviđenom za direktora Građevinske direkcije Nebojšu Šurlana potpis je stavio njegov tadašnji pomoćnik Mirko Petrović, koji ga je i nasledio i od 8. juna 2020. do 12. oktobra 2022. bio v. d. direktora tog državnog preduzeća.

„Ako je sve to tačno, to je skandalozno“, kaže za Radar Dejan Šoškić, profesor Ekonomskog fakulteta i bivši guverner NBS. „U ovom slučaju pravno lice u državnoj svojini odobrava pozajmicu privatnoj firmi, čiji je vlasnik rodbinski povezan sa direktorom te državne firme. Samo po sebi to je delikt, koji je trebalo da spreče sami organi uprave, konkretno Skupština tog preduzeća je morala da reaguje, a i interni revizor, ako ga imaju, jer je to bila nedozvoljena radnja. Drugi ozbiljan prekršaj je što se imovina, koja je bila vlasništvo Građevinske direkcije, prodaje povezanom licu. Samim tim postavlja se i pitanje cene, odnosno procene realne vrednosti imovine koja se otuđuje. To posebno važi u slučajevima kada se ona prodaje povezanim licima“, naglašava Šoškić.

On precizira da ovaj konkretan slučaj ne spada u ingerencije NBS, jer je po zakonu zadužena za kontrolu finansijskih institucija, pre svega banaka i osiguravajućih kompanija, tako da ona ne može, niti je njen posao da sprečava pozajmice između pravnih lica koja nisu registrovana kao banke. „S obzirom na to da je pozajmicu odobrilo pravno lice u vlasništvu države, njegovo poslovanje spada u nadležnost interne revizije, budžetske kontrole i Državne revizorske institucije i neki od tih organa je morao da ustanovi da se u ovom slučaju radi o kršenju zakona“, naglašava Šoškić, po čijem je mišljenju jako upitno i ko je i kako odredio cenu po kojoj će Građevinska direkcija Srbije prodati deo državne imovine koji joj je poveren na upravljanje, te da li je ona možda prodata ispod tržišne cene. „To su sve stvari koje su vrlo problematične i skandalozno je što je uopšte moguće da se tako nešto desi“, zaključuje Šoškić.

Tijana Šurlan je za sudiju Ustavnog suda izabrana na predlog Narodne skupštine 2016, a sudije tog suda uživaju imunitet kao narodni poslanici. O njihovom imunitetu odlučuje Ustavni sud, a sudija tog suda može se razrešiti dužnosti ako povredi zabranu sukoba interesa ili bude osuđen na kaznu zatvora koja ga čini nedostojnim dužnosti sudije Ustavnog suda

Savo Đurđić

Na pitanje kako je moguće da se na jednom ovakvom, po mnogo čemu spornom ugovoru, nalazi i potpis sudije Ustavnog suda, član Društva sudija Srbije i sudija Apelacionog suda u Novom Sadu u penziji Savo Đurđić podseća da je Tijana Šurlan 2016, na predlog Narodne skupštine, kao profesorka Policijsko-kriminalističke akademije izabrana za sudiju Ustavnog suda i da se na ta mesta biraju i imenuju na devet godina istaknuti pravnici sa najmanje 40 godina života i 15 godina iskustva u pravnoj struci, uz pravo na još jedan ponovni izbor.

„Sudija Ustavnog suda uživa imunitet kao narodni poslanik, a o njegovom imunitetu odlučuje Ustavni sud i može se razrešiti dužnosti ako povredi zabranu sukoba interesa ili bude osuđen na kaznu zatvora koja ga čini nedostojnim dužnosti sudije Ustavnog suda“, kaže Đurđić i za Radar ističe da su sudije Ustavnog suda za ovdašnje uslove odlično plaćene. U prilog tome precizira da je koeficijent za utvrđivanje plata sudija Vrhovnog suda i članova Visokog saveta sudstva šest, a sudija Ustavnog suda deset. Nažalost, nemarom države nije popunjeno svih 15 sudijskih mesta, nego ih trenutno ima samo 11, kaže Đurđić.

Kad sudija zažmuri na kršenje zakona

Za Nebojšu Šurlana sve je krenulo nizbrdo kada je Radar objavio audio-snimke njegovih razgovora sa Sinišom Malim i Milošem Popovićem, šefom kabineta Ane Brnabić, zbog čega ga je predsednik Aleksandar Vučić nazvao „najvećim bednikom“. Pre toga taj „bednik“ zauzimao je veoma visoke pozicije u naprednjačkoj vlasti. Za direktora Građevinske direkcije imenovan je 26. septembra 2012, samo dva meseca nakon što su SNS i SPS formirali vladu, u kojoj je Ivica Dačić bio premijer, a Vučić prvi potpredsednik Vlade.

Na tom mestu bio je skoro osam godina, sve do 29. maja 2020, jer je od 1. juna te godine preuzeo mesto v. d. direktora Infrastruktura železnice Srbije, a u Direkciji ga je nasledio Mirko Petrović, njegov dotadašnji zamenik, koji je i stavio svoj potpis na sporni ugovor o pozajmici sa firmom Šurlanovog oca. Iako su 27. marta, nakon pisanja Radara, svi mediji preneli zvanično saopštenje Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture da je Šurlan podneo ostavku, on je do odlaska ovog broja Radara u štampu u APR-u bio upisan kao jedini zakonski zastupnik Infrastruktura železnice Srbije.

30.000 evra

mogla je da zaradi Građevinska direkcija Srbije da je 102.646,6 evra oročila na 10 godina kod neke banke uz kamatu od tri odsto, umesto što je bez kamate na taj period pozajmila privatnoj firmi čiji je vlasnik otac direktora te Direkcije

U pravnoj državi ovaj slučaj svakako ne bi smeo da se zaustavi samo na Šurlanovoj ostavci. Osim neposrednih učesnika, postavlja se pitanje odgovornosti i ljudi iz vrha vlasti. Tim pre što je Osnivačkim aktom Građevinske direkcije precizirana i obaveza Vlade da kao osnivač njome adekvatno upravlja, a kako je u praksi upravljala dokazuje i sporni ugovor unutar familije Šurlan koji je, iz više razloga, morala da spreči ili bar poništi. Tim pre što se u tom dokumentu pominju mnoge delatnosti Direkcije, od izgradnje stambenih i nestambenih zgrada, preko kupovine i prodaje vlastitih nekretnina, do upravljanja i iznajmljivanja vlastitih ili iznajmljenih nekretnina, ali se nigde ne pominje to da može bilo kome da odobrava pozajmice. Pogotovo ne da bi tim novcem od iste te Direkcije kupio nekretnine u vlasništvu države.

Zato je ovo samo još jedna u nizu ilustracija odnosa nadležnih prema državnoj imovini kao prema alajbegovoj slami. Ostaje samo pitanje da li će, za promenu, neko u ovom slučaju odgovarati za kršenje zakona. Ili je u pravu Božo Drašković kada kaže da se u konkretnom slučaju bračni par Šurlan ponašao kao da za njih zakoni ne važe. „Članska karta ili visoka pozicija u hijerarhiji SNS-a daju im pravo da krše zakone i pljačkaju državu. To se može smatrati i kao neka vrsta omerte u okvirima mafijaške strukture. Ako im glavni šef naloži da nešto urade mimo zakona, oni time stiču pravo da rade i druge nezakonite stvari, a da za to i ne pitaju šefa. I da se razumemo, kad govorim o šefu mislim na Aleksandra Vučića“, poručuje Drašković.

On smatra da upravo zato mnogi funkcioneri SNS-a sada imaju svoje autonomne biznise, svesni da zbog visoke pozicije u stranačkoj hijerarhiji neće biti pod lupom nadležnih državnih organa, koji bi morali to da sprečavaju i sankcionišu. „Sada pozicija u hijerarhiji SNS-a i odanost vođi služe kao kišobran za sve moguće nezakonite radnje i pribavljanje protivpravne materijalne koristi i neće biti nimalo lako demontirati sve ove mehanizme“, zaključuje Drašković.

RADAR