Umeće življenja na minimalcu

Čačanin, Zoran Borović, sa svojom suprugom i dvoje dece živi od minimalca koji iznosi oko trideset pet hiljada dinara. Naš sagovornik ističe da je nemoguće živeti sa tolikom platom, pa je često prinuđen da radi dva posla.

Do 15. septembra Vlada, sindikati i poslodavci pregovaraju o minimalcu za narednu, 2023. godinu. Vlada predlaže 40.000, sindikati kažu najmanje 50.000, poslodavci traže da im se umanje doprinosi i porezi koje uplaćuju na zarade. Sve tri strane imaju svoje zahteve, a ukoliko se ne usaglase Vlada će prelomiti i saopštiti kolika će biti minimalna cena rada u 2023. godini.

U međuvremenu Zoran i njegova porodica imaju sopstveni „Survivor“ i bore se da prežive sa minimalcem u Srbiji.

„U ovoj branši kojom se ja bavim svi uglavnom imaju približnu platu, minimalac i među nama vlada veliko nezadovoljstvo. Nemamo sindikat, jer radimo u obezbeđenju, tako da niko ne štiti naša prava“, objašnjava Borović za Nova.rs.

„Imam dvoje maloletne dece, sin će sledeće godine na fakutet, a kćerka je u Osnovnoj školi. Samo za knjige treba izdvojiti više od dve stotine evra, a o privatnim časovima i da ne govorim“, priča nam ovaj Čačanin.

Nedavno mu je preminuo i tata, pa je sada u velikom bolu. Napominje da je deda deci, koliko i njemu bio veliki oslonac u životu.

„Imam kreditno zaduženje. Svakog meseca treba da izdvojim jedanaest hiljada dinara za ratu. Ovo nije kukanje, već realnost kako živi veliki procenat našeg stanovništva, ali neće da se odvaže da govore i priznaju istinu“, istakao je Borović.

Borović ističe da je ova država zaboravila svoje građane i dodaje da postoji jedan „šalter za sve“, aludirajući na ‘šefa’.

„Ako nisi član stranke koja je na vlasti nema šanse za napredak, boljitak i neki plaćeniji posao, a sa sa samim tim i normalnije uslove za život“, kaže on.

Borović napominje da nije član ni jedne jedine partije, te da se ne bi prodao za vilu na Dedinju.

„Hrana je poskupela, troškovi života su enormno skočili. Ja i supruga živimo u stanu za koji plaćamo grejanje u zimskom periodu oko 14000 RSD, struju oko šest, plus voda, održavanje zgrade, pa da vam više ne nabrajam“, rekao nam je Borović.

Veoma je zabrinut kako će prezimiti, jer treba ostaviti hranu u zamrzivač, ali napominje, da veliku pomoć ima od roditelja svoje supruge koji žive na selu. Oni uzgajaju baštu, trude se ljudi, iako su u poznim godinama, objašnjava on.

„Do skoro sam radio u obezbeđenju na dva objekta, ali je na jednom prestala potreba za angažmanom. Tako da i sada tražim dodatni posao da bih „zakrpio“ svoj kućni budžet. Ima mnogo ljudi koji žive gore od mene, traže po kontejnerima parče hleba, a ja idem iz kredita u kredit. Refinansiram stari da dobijem novi i tako u krug“, objašnjava Borović.

Sve u svemu život prosečnog građanina Srbije je očajan, zaključio je on. Njegova supruga radi na određeno vreme u jednoj firmi, a kući se bavi šnajderajom, uprkos tome što je visokoobrazovano lice. I ona ima kredit, ali nije htela da nam kaže svoje mesečno zaduženje.

„Meni za tri obroka dnevno treba minimum dve hiljade dinara, ali bez mesa. Dakle, samo povrće i poneka voćka. Deca su zahtevna, osamnaesti rođendani su uveliko počeli, pa sin svakog vikenda ima poneko slavlje. Pride se bavi plesom, ide na međunaredna takmičenja, neophodno je izdvojiti velike novce za odela, putovanja i brojne dodatne obaveze kada je taj deo u pitanju. Kćerka pohađa časove engleskog, a jedan staje 1000 dinara. Da se zaključiti da je umetnost preživeti u Srbiji“, ispričala nam je Goca.