Vuk ima samo 22 godine, obrađuje njive i bori se s vetrenjačama

Dok su mnogi njegovi vršnjaci nakon završene škole otišli iz sela u grad da traže posao i grade lepšu budućnost, mladi Vuk Roljević (22) iz Baluge kod Čačka ostao je na svojoj dedovini, nakon što mu je otac preminuo. Svojim vrednim rukama nažuljanim od motike i ašova, ovaj mladić obrađuje 25 hektara zemlje.

Bavi se povrtarstvom, uzgaja kupus, krompir i kelj i prodaje ih na veliko. Od toga „životari“, jer kako kaže za Nova.rs, da bi poljoprivrednici zaista živeli, država mora da im pomogne. A umesto toga, naglašava, uništava samu sebe jer dozvoljava kopanje litijuma u dolini Jadra.

Životna priča mladog Čačanina Vuka Roljevića (22) nije nimalo laka. Rano je ostao bez oca, glave porodice, kom je još kao tinejdžer pomagao u obavljanju poljoprivrednih poslova.

Nakon smrti oca, na Vukova leđa palo je 25 hektara obradive zemlje, šest konja, svinje, živina, nekoliko poljoprivrednih mašina i mnogo posla. Tek tada je shvatio koliko je zapravo teško biti seljak, ali onaj pravi, čestiti seljak koji živi od plodova svoje zemlje. Jer on ne može da živi. Ne samo on, nego i svi poljoprivrednici koji prethodnih meseci biju bitku s državom i traže ispunjenje svojih zahteva, kako bi zaista mogli da žive.Do tada – Vuk životari. Bori se za pravdu i ne dozvoljava kopanje litijuma u dolini Jadra jer, kako kaže, „ako dođe do otvaranja rudnika, ode mast u propast“.

– Kažu mi: ‘Ćuti, Vuče, mlad si, možda će te taj tvoj jezik koštati u budućnosti’. Ja se ne plašim ničega. Pošteno radim u svojoj zemlji i na svojoj zemlji. Ljudi se prodaju za 100 evra, kao daje im država, a ne znaju da im je vlast uzela dvostruko više nego što im daje. Samo neka oni uzimaju i neka klimaju glavom, ja neću. Nek bude i na moju štetu. Ne mogu da kažem da sam zadovoljan kako živim, kad nisam. Poljoprivrednici su u lošoj poziciji, a država na to ne reaguje – kaže za Nova.rs ovaj mladi poljoprivrednik.

Kako nam priča, sa stricem je nastavio da obrađuje zemlju i da sadi kupus, krompir i kelj jer je to bio porodični posao. Nije mogao sam jer je tada imao svega 15 godina.

– Ja sam relativno rano počeo da vozim traktor, kamion, da orem njivu, vučem plugove… Sve to me naučio otac. Zahvaljujući njemu, imamo sve ovo od čega i živimo. Nisam ja to stekao. Ja sam imao sve uslove nakon što je otac umro, samo je trebalo da nastavim da radim. Živim sa majkom i babom i svi zajedno radimo koliko možemo. Nisam razmišljao da napustim kuću i da se posle škole zaposlim, jer to ne bih mogao. Ne bih mogao da ostavim ovo, ne bih mogao to zbog pokojnog oca.

Radni dan u pet ujutru

Godinama Vuk ustaje rano, pa čak i kada uveče kasno vrati iz grada jer, treba nahraniti konje i ostale životinje.

Konji su, kaže, prioritet. Prvo oni, pa sve ostalo.

– Imam šest konja. To su naši prijatelji. Mi porodično volimo konje i gajimo ih iz ljubavi jer koristi od njih nemamo. Tako da oni imaju prioritet, a nakon što ih nahranim i počistim u boksevima, bacam se na sledeći posao. Nahranim i ostale životinje, mada ih nemamo puno. Gajimo svega nekoliko svinja i kokoške, čisto da imamo mesa za nas. Bude i dana kada se naspavam, naravno, ali kad se baviš poljoprivredom, za tebe radni dan traje 24 sata.

Oktobar je mesec velikih ratarskih poslova – bere se kukuruz, završava se žetva soje, vadi se krompir i bere se kupus. To je Vukov „osnovni“ posao.

– Obrali smo kukuruze, ovih dana treba da sejemo pšenicu i zob. Pšenicu i kukuruz prodajem, dok je zub za konje. Što se tiče kupusa, oko njega uvek ima posla. Od njega živimo, zapravo. Za kupus imamo zagarantovano tržište. Sve što se proizvode, to se i proda, kamioni nam dolaze ispred kuće. Imamo odličnu saradnju sa jednom domaćom firmom iz Beograda koja kupus kiseli. Sve ide na domaće tržište.

Voli da radi i rad je njegov mir. Ali uvek ima i puno izazova, a kako je mlad, često se pita da li je na pogrešnom putu.

– Volim da radim i ništa mi nije teško, ali kad čovek radi za sebe koliko god da zaradi, ta sloboda nema cenu. Nije uvek lako, ima puno izazova danas u poljoprivredi, ali uz veliki trud to sve može da se prevaziđe. Jedino što nisam siguran jeste da li ćemo dodatno širiti proizvodnju, jer je teško danas biti poljoprivrednik, ali to ćemo još videti. Ono što je sigurno jeste da planiram ostati u mom selu. Nažalost, država ide na to da se sela ugase. U našem selu je do pre nekoliko godina bilo oko 50 krava, a sad ih ima samo dve.

Podržava proteste svojih kolega poljoprivrednika jer, kako ističe, ako on sa svojih 22 godine ne podigne glas, ko će?

– Baš sam u četvrtak bio na protestu protiv kopanja litijuma u Čačku. Bilo je jako malo ljudi i to su bili uglavnom stariji sugrađani. To je greota. Gde je naša omladina – pita se on.

Vuk kaže da su se skoro svi njegovi prijatelji zaposlili u Čačku, kao vozači kamiona. Iako i oni i on imaju posla, ipak stignu da se vide. S druge strane, devojaka u selu skoro i da nema.

– Devojke se udaju, pa odu iz sela. Momaka ima više od trideset. Ima i onih starijih, oko 50 godina. Nisu se oženili i teško da hoće jer nema devojaka.

„Dići ću ruke od svega“

Život na selu je mnogo skup. Mnogi misle da je lakše nego u gradu jer „ne radiš za platu, nego za sebe“. Ali se zato mnogo ulaže u zemlju.

– Može da se preživljava od poljoprivrede. Bolje rečeno, da se životari. Najteže je kada dođu kod mene ispred kuće i ja im prodam kupus. Mora i on da zaradi, a moram i ja. I najviše nastradaju proizvođač i potrošač, koji na kraju ode u market i kupi kupus po još većoj ceni. Iz godine u godinu proizvodnja poljoprivrednih proizvoda i kultura je sve teža jer se klima promenila. Stalno se stvaraju nove bolesti u kupusu, kelju, a to onda iziskuje najbolje preparate za tretiranje koji moraju da budu prirodni, da nisu štetni za ličnu upotrebu. A oni su skupi – objašnjava ovaj mladi poljoprivrednik.

Ova godina je za poljoprivrednike bila teška. Zbog suše, bilo je znatno manje „robe“, dok je proizvodnja koštala „boga oca“.

– Poljoprivrednici su stalno u problemu. I kad je suša i kad su poplave. Eto, imali smo problem sa osiguravajućim kućama kad su bile poplave 2016/17. godine. Sve nam je bilo uništeno, a oni došli i procenili štetu na nekih 10-15 odsto, maksimalno 20. Bili smo prinuđeni da ih tužimo i to i dan danas traje, još uvek smo u sporu. Takođe, i Moravski koridor nas je jako oštetio. Nama su presekli dijagonalno jednu veliku parcelu od skoro četiri hektara i još uvek je slučaj u sudskom sporu. Najgore je što ne možemo da obrađujemo tu njivu, s druge strane je autoput, ogromna je prašina, pa usevi propadaju, kupus od silne prašine istruli. I niko ne obraća pažnju na to. Korov ogroman, kada dune vetar, sve se razleti po usevu. A previše košta zaštita od korova, a i kad smo jednom prskali, to se opet dogodi, pa posle više ni ne sme da se prska, nego mora da se plevi, a i to puno košta… Ma ne pitajte. Nema kraja problemima.

Za kraj razgovora, ovaj vredni momak kaže da je ponosan na sve što ima, na sebe i na svoju porodicu, ali mu se negde u glavi vrti mogućnost da nekada „napusti sve i ode u grad“.

– Za sada neću proširivati proizvodnju jer nisam siguran koliko ću se još dugo baviti poljoprivredom. Ogorčen sam zbog cele situacije u kojoj se nalaze ljudi na selu i u mnogim momentima mi dođe pomisao da dignem ruke od svega. Ali bih ipak želeo da sačuvam ovo što mi je otac ostavio. Nažalost, u poljoprirvedi je tako, nikad se ne zna kako će biti sutra. Niko te ne pita za muku, a jure te za porez. Šta ostane i koliko ostane tebi, niko ne mari – kaže Vuk.

________________________________________________________