Зашто су откупне цене воћа преполовљене

За воћарство у Србији ово је једна од изазовнијих година јер су цене у откупу у односу на прошлу сезону више него преполовљене. Последњи подаци Републичког завода за статистику показују да су у јулу ове године, у односу на исти месец 2022, произвођачке цене у овом сектору биле ниже за 56,1 одсто, што указује да су воћари услед кризе на тржишту горе прошли него ратари јер су житарице у глобалу, у истом периоду, биле јефтиније за 39,1 проценат.

Др Александар Лепосавића из Института за воћарство у Чачку, један од водећих стручњака у овом сектору каже за „Политику” да су на обезвређивање произвођачке цене воћа пре свега утицала улагања у ђубрива, пестициде, односно импути који су у последње две године енормно поскупели. Према његовим речима, већи губитак имају произвођачи такозваних радно интензивних култура код којих је неопходно ангажовање великог броја људи а то је уопштено гледано целокупна воћарска производња.

– Због тога се не може на исти начин упоређивати пшеница, као капитално интензивна култура где један радник код нас може да уради више десетина (а у Европи и више стотина) хектара, и рецимо малина, купина и боровница као радно интензивне културе, код којих је за један хектар засада потребно два радника са пуним годишњим фондом часова – објашњава наш саговорник.

Цена радног сата у пољопривреди, воћарству нарочито, у нашој земљи је сада 400, 450 динара, а током бербе и 500. Што значи да је просечна дневница 4.000 динара па и више од 5.000. Уз трошкове хране и смештаја, на овакве продајне цене плодова већине воћних врста зарада произвођача је веома мала, а постоје и они који нису могли да направе позитивну рачуницу па су бербу организовали у оквиру породице или су је прекидали, не улазећи у веће губитке.

Ништа мањи проблем није ни пад продаје воћа у свету и код нас. У економској кризи воће се у већини случајева посматра као луксуз, чак и у земљама са бољим стандардом. Ово се посебно односи на такозвано луксузно воће (а наша малина и боровница спадају у ту категорију) које је веома подложно еластичности тражње.

Лепосавић наглашава да обезвређивање вредности воћа није једини проблем који је задесио наше произвођаче. Ова година била је прилично лоша за произвођаче већине воћарских култура, који су због неповољних временских услова имали огромну редукцију приноса о којима се, напомиње, врло често објављују подаци који нису ни близу реалности.

– Када говоримо о паду приноса код већине воћних врста на неким локалитетима је умањење и до 80, 90 процената. А реално на подручју читаве Србије више од 60 одсто у односу на просечне године. Код шљиве имамо производне регионе у којима је род у потпуности изостао, што у целини гледано утиче на велики пад производње код нас– објашњава наш саговорник.

Слично је и код осталог коштичавог воћа али и код јабуке а нарочито крушке.

Када је реч о националној воћној врсти – малини, пад приноса се разликује у различитим деловима земље и он се креће у просеку до неких двадесетак процената у односу на просечне приносе.

– Сагледавајући све ове чињенице, очекивано би било да продајне цене воћа у одређеној мери компензују веће трошкове и пад производње. То се, међутим, није догодило – напомиње Лепосавић. Наводи примере да су произвођачи за кајсију у чачанском крају добијали 50 динара а у Гроцкој и околини 35 за килограм. Организованог откупа трешње није било а мале количине које су извожене у Црну Гору плаћане су 140 до 200 динара, вишња прве класе 60 а друге 40 динара, шљива за ракију 30, а за извоз у Немачку 50 динара.

Према његовим речима, индустријска јабука се тренутно плаћа осам динара за килограм, а за прву класу влада веома мало интересовање. Слично је и са крушком чија производња је већ више деценија у кризи. Највећи пад откупне цене ове године забележен је код малине. Цена је у односу на прошлогодишњих 530 динара, ове године пала на 200 за килограм, и то најзаступљеније сорте виламет, што је прилично дестимулисало малинаре. Слично је и са осталима, нарочито произвођачима купине и јабуке, јер су им само трошкови бербе са ранијих 60 одсто, повећани на више од 70 процената укупних трошкова производње.

Наш саговорник напомиње да пад вредности воћарске производње бележе и друге земље које губитке покривају на различите начине. Украјина је, рецимо, због ситуације у којој се налази девалвирала националну валуту на тај начин стимулишући извоз. Истовремено, извоз Чилеа код прерађеног воћа и поврћа у августу је премашио 1,7 милијарди долара, што је за седам одсто више него у истом месецу претходне године, уз свега два одсто повећања обима извоза. Египат је такође повећао извоз смрзнутих јагода на америчко тржиште а то увећање за првих седам месеци ове године износи више од 17 одсто.

– Овакви примери показују да тржиште треба припремати, одржавати и унапређивати продајне ланце. Ми смо у претходним годинама прилично пољуљали нашу позицију, пре свега осцилацијама у производњи и у ценама. Ни маркетинг нам није јача страна, морали бисмо да порадимо и на строжој контроли производног процеса. Потребно је проширити и асортиман производа од воћа, што уз осавремењавање дизајна омогућава боље позиционирање на све захтевнијој светској тржници – каже за наш лист др Александар Лепосавић.