Brata i sestru zagrlio posle 50 godina

NEOPISIV je osećaj kada posle 50 godina upoznate sestru i brata, koje nikada niste videli, niti čuli. Kao mladiću, dok sam tragao za njima, neki zli jezici su govorili da mi je sestra još dok je bila dete umrla, a za brata nisam bio siguran ni da ga imam. Ne mogu još da poverujem šta mi se događa… evo me danas u njihovom zagrljaju!

Biljana, Vito i Zoran Cokleski

Ovako je, ne skrivajući oči pune suza, u Čačku govorio Vito Cokleski (58) iz Resena u Makedoniji, koji je konačno pronašao svoju sestru po ocu Biljanu Lazović (50), devojačko Cokleski i brata po ocu – Zorana Cokleskog (48). Radost i suze radosnice nisu mogli da sakriju ni Biljana ni Zoran, kao ni njihove porodice.

– Sejo moja! Brate moj – ponavljali su Vito, Biljana i Zoran na desetine puta. – Zašto nam nisu dali da se ranije vidimo?

Ova životna drama započela je 1958. godine, kada je njihov otac Petar Cokleski, majstor zidar po zanimanju trbuhom za kruhom otišao iz rodne Jablanice u Makedoniji u Crnu Goru na sezonski posao. Za sobom je ostavio svoju izabranicu Jevrosimu, koja je bila trudna, noseći u stomaku Vita.

– Otac je radio i po mnogim ljudima, prijateljima i rodbini, slao novac majci.

Međutim, te pare, uglavnom, nisu dolazile do nje. Kada sam se rodio, majka me je uprtila u naručje i zaputila se u Crnu Goru. Došli smo kod oca. Tada me je prvi put video. On je morao da nastavi da radi, da zarađuje, a majka se vratila u Makedoniju. To je bio poslednji put da su se videli – ispričao nam je Vito.

– I pored toga, majka mi je uvek pričala da je moj otac bio divan čovek, te da je za njihov razlaz kriv neko treći.

Vito nam priča kako je još kao dečak saznao da je njegov otac kasnije našao drugu ženu, da se obreo negde u Srbiji, i da je dobio ćerku. Pokušavao je da ga pronađe, ali bezuspešno.

– Tražio sam više puta od očevog brata, moga strica, da mi kaže gde je on, ali ovaj je to odbijao. Raspitivao sam se i u policiji, ali su mi i ovde vrata bila zatvorena. Ne znam zašto su to krili od mene, kada sam samo želeo da ga upoznam, kao i sestru, za koju sam čuo da postoji. Nažalost, saznao sam da je umro 1984. godine. Sećam se da je majka plakala, jer nikada nije prestala da ga voli, i nikada ga nije krivila za razlaz – kazao nam je Vito. – Posle su mi rekli da odustanem da tragam za sestrom, jer je navodno umrla. Za brata nisam ni znao, nisam bio ni siguran da ga imam.

Ni Biljana ni Zoran ne znaju zašto im nisu dozvoljavali da vide brata po ocu, iako su znali da on živi u Makedoniji. Sećaju se, pričaju, da su 1972. godine išli u rodno mesto njihovog oca da upoznaju brata, ali nisu im dozvolili.

– Tamošnja očeva rodbina nije nam dala čak ni da ga samo iz daljine vidimo – rekli su nam Biljana i Zoran. – Tada smo poslednji put išli u Makedoniju. Uvek smo priželjkivali da ga upoznamo, ali svaka potraga bila je jalova.

Tako je bilo sve donedavno, kada je Biljanina ćerka Ivana udata Pantović iz Šipačine, kod Raške, na jednoj od društvenih mreža pronašla ime Vita Cokleskog. Stupili su u kontakt i dogovorili susret. Vito je u Čačak došao sa svojom suprugom Dijanom, sestrom po majci Slavicom i sestrićem Aleksandrom Trpovskim. Prvo će obići Petrov grob i zapaliti mu sveću…

NOVI POČETAK

– IMAM sina, koji živi u Australiji, i ćerku u Kanadi. I oni su bili presrećni kada su čuli da imaju strica i još jednu tetku – rekao nam je Vito. – Drago mi je što i ja sada imam sinovicu Anđelu, sinovca Petra, koji je poneo ime našeg oca, snaju Brankicu, kao i sestričine Mariju, Ivanu i Dianu, i zeta Radeta. Ovo je novi početak za sve nas… Više se nećemo rastati, posećivaćemo se, čućemo se… trdućemo se da sve propustimo nadoknadimo…

Vlade Ilić, Novosti