Да ли баш све може да нас завади

Изгледа да може. Уколико је државна застава у томе успела, зашто онда не би могло да нас завади и била шта друго. Па, да видимо, како је то пошло за руком државној застави?

Пратили смо претходних дана како на улицама новосадског насеља Лиман бесни прави мали молерски рат, или инат.  Са једне стране налазила су се неки НН молери. Они су под окриљем ноћи фарбали државну тробојку по фасадама и хаусторима. Са дуге стране налазили су се власници некретнина. На неочекивани молерски поклон реаговали су тако што су током дана вратили фасадама првобитни изглед, прекречили су прекречено.

Њима су се придружили одважнији грађани, и графитизовали неке ново обојене тробојке, тако што су им додали називе афера типа „Јовањице“, „Крушика“ и др; које очигледно и даље никога не остављају равнодушним. И наравно, по маниру старог српског заната – терања ината, прекречивање прекреченог прекречивања се наставља. Тако је застава добила нову нежељену функцију завађивача. Међутим, то није био коначан циљ који су желели да остваре НН молери.

Пре молерисања проценили су да три Месне заједнице на Лиману, нису довољно патриотске. А зашто нису? На изборима за Савете МЗ на њима су победиле грађанске иницијативе, а не странке. То је био повод да се допатриотизују. А где за тај патриотски чин наћи боље средство од државне заставе. И тако дођосмо до нове статистичке категорије – „Индекса патриотизма“ (IP) по глави становника и математиче формуле за његово израчунавање.

Формула IP по глави становника гласи: број m² заставе/број глава становника=индекс патриотизам (IP). 

Али, хајде да мало релаксирамо тешку и мучну тему сукоба, завада и ината. Има ли неки други пример заставе? Наравно да у Србији, земљи богатој друштвеним феноменима, о свему има више примера, па и о застави. Осим државне, имамо страначке, ратне, навијачке и многе друге. Једноставно ко год пожели и пара има да купи платно, очас посла може сам себи са сашије личну заставу. И да што јаче њоме маше како би самом себи, а и другима, исказао да највише воли самог себе.

Како у нашем друштву поодавно доминира навијачка подкулутура, да се задржимо на њиховим заставама. Ко већу на стадион унесе, тај више воли клуб од оних других са мањим заставама, а тек од оних који никакву на стадион нису унели. То би била нека проста навијачка логика. А да ли је тако? Тај са великом заставом нпр. зна да уз заставу на стадион унесе и какав други тврди предмет.

Па да га у правом тренутку, када адреналин достигне врхунац, а противнички играч му дође у домет; да на њега баци тај тврди предмет. Не би ли га у главу погодио. Ако у томе успе, тај би „навијач“ вољеном клубу  „омогућио“ барем неколико утакмица без публике. Једнако без оних који клуб много воле, као и без оних који клуб мање воле.

Уз ту „погодност“, вољеном клубу би „приуштио“ и новчану казну, као и леп новчани губитак у износу изгубљене добити од продатих улазница. Све то у најбољем случају, јер је права мера казне за тако исказану љубав према клубу, елиминација из даљег такмичења, плус једногодишња забрана играња тог клуба.

Како се понашамо у својој љубави коју представљају заставе на фасадама у Новом Саду, не би требало да се изненадимо ако нам се изрекне мера забране играња док се не поправимо.

Извор: Панчево Си Ти  Аутор: Синиша Јанковић

_____________________________________________________________________