Prethodni članak
Danas su Mitrovske zadušnice: Ovo su običaji
Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas obeležavaju Mitrovske ili jesenje Zadušnice, koje uvek padaju u subotu uoči velikog praznika posvećenog Svetom Velikomučeniku Dimitriju – Mitrovdana, koji se slavi 8. novembra.
Na Zadušnice se sećamo najmilijih koji su preminuli, obilazimo njihove grobove i palimo sveće za pokoj duše. To je dan posvećen molitvama za pokojne rođake i prijatelje.
Na Zadušnice se u crkvama služi parastos na kojem sveštenik vinom preliva žito, a posle službe obilaze se grobovi najbližih, gde se upali sveća i čita molitva. Ko ne može najmilijima da ode na grob, on sveću zapali u crkvi.
Narodna verovanja i običaji
Na Zadušnice u mnogim mestima iznosi se hrana na groblje. Ta hrana se deli sa ljudima koji posećuju groblje uz pominjanje za spas duše pokojnika.
Sem što se iznosi hrana na groblje, u nekim mestima i sveštenik dolazi da drži opelo upokojenima. Tada ukućani uzimaju po neko zrno i bacaju ga na zemlju uz reči: „Večnaja pamjat, laka mu zemlja.“ U nekim krajevima ne izlazi se na groblje, već se Zadušnice obeležavaju postavljanjem trpeze u kući, a opelo za pokojnikovu dušu i spas na onom svetu održava se u crkvi. Tom prilikom domaćin donosi na papiru zabeležena imena svojih pokojnih predaka kako bi svako od njih bio pomenut u molitvi.
Koliko se sveća nosi na groblje
Srbi običavaju da hranu koja se na Zadušnice nosi na groblje spremaju isključivo žene. Zadušnice nikad ne padaju u vreme posta, niti u posne dane u toku nedelje nego isključivo subotom. Za taj dan peku se kolači od belog brašna – prosfore, iznose se rakija, pivo, vino, voda, a u nekim krajevima i žito. Na groblje se poziva i sveštenik da tamjanom okadi grob.
Na groblje se nosi samo onoliko sveća koliko se pokojnih pominje. U različitim krajevima Srbije na groblje se iznosi različita hrana – ponegde su to pita, pecivo, kafa, voda, a ponegde pečenje i kuvana jaja. Valja se, kaže narod, poslužiti makar jednim zalogajem, a to važi za svu rodbinu koja je došla. Ukoliko grobu priđe neko sa strane, ponudi se da uzme hranu iako je tuđ – na taj dan se niko ne odbija. Srbi veruju da je veliki greh ako se na Zadušnice neko na groblju odbije ili, daleko bilo, otera od groba.
Neko svoje grobove održava, a neko ne. Pred zadušnice, radnici „Gradskog zelenila“ pokose te neodržavane grobove i razbacaju travu po održavanim. Trava se zalepi za spomen ploče i džaba vam trud. Na te novopokošene grobove dođu rođaci, nažderu se, podnapiju i za sobom ostave svinjac. Zadušnice su subotom, pa već u nedelju moram na groblje, da raskrčim smetlište nad đedovim grobom.
Ode li danas na groblje?
Da, i danas.
Nabasah na grob Veselina Milikića, narodnog poslanika i predsednika opštine u četiri mandata. Prelep spomenik, rad čačanskog Italijana, Frančeska Berbelje. Spomenik je „progutao” jedan žbun koji je narastao i nadvisio ga, zaklonio i ozbiljno ugrozio.
Predlažem da Grad Čačak stane u zaštitu spomen obeležja zaslužnih građana i preuzme brigu o njima. Nisu potrebne Aleje zaslužnih građana, jer su ti grobovi već rasuti po celom „Lazovića parku”, restaurirati ih i ubuduće odžavati.
Na osnovu ustanovljenog kriterijuma i uz pomoć nadležnih institucija sačiniti spisak, i odužiti se ličnostima koje su stvorile ovaj grad.