Hrast se predao posle sat i po

Hrast je pao! Od testere ili starosti, jednom je morao pasti. Pao je od testere, jer se našao nasred trase autoputa koju su (a mogli su i drukčije) nacrtali projektanti „Koridora 11”. Gromoglasno se stropoštao na ledinu, zabeleženo je da je to bilo u 6 časova i 35 minuta. Već u pet sati, dok je varošica Savinac još spavala, hrastoseče su započele posao: trebalo im je sat i po da savladaju gorostasa.

Kad je odlučeno da hrast bude posečen, izvođač radova na tom delu trase od Ljiga do Preljine, beogradski „Planum”, posao je poverio beogradskoj firmi „Artpres”, a ova trojici drvoseča. Dan i sat „egzekucije” držani su u tajnosti, da bi se izbeglo okupljanje meštana i, možda, drugih koji su, u protekle dve godine, zorno branili srpsku svetinju. A protestovali su ekolozi, planinari, pesnici, lovci i ribolovci, ljubitelji prirode, čak i evropski „zeleni” do kojih je vest bila stigla. Do tada je hrast, za koji nema pouzdanog dokaza da je zapis, bio posve lokalno znamenje. A onda je uzdignut na pijedestal kumira, dostojnog nacionalnog obožavanja. Ko bi se usudio da mu zlo nanese „rđom kap’o dok mu je kolena” – kako kaže kletva iz narodne pesme. Zanimljivo je da vlasnik hrasta nije mario za posledice kad je drvo prodao „Koridorima 11” za 3.000 evra, iako je znao šta se drvetu sprema. A kad se i sveštenstvo saglasilo da se hrast poseče i da se konzerviraju delovi stabla i sačuvaju kao muzejski eksponati, sve je bilo lakše.

Vođa drvoseča Dragan Jovičić iz Belanovice impresioniran je veličinom drveta:

– Nikada u svom životu nisam oborio obimnije stablo. Po mojoj proceni, nema više od trista godina, a zar je to malo! Njegovi branitelji su preterivali kad su svaki put dodavali po stotinu godina i, neki, stigli do osam vekova. Vidite, srce mu je dobrano istrulilo, ne verujem da bi listao duže od još dvadesetak godina.

Na naše pitanje da li je, lativši se testere, pomišljao na dugoročno prokletstvo, odgovorio je da su „popovi dali saglasnost”, te da je sa te strane miran. Ali, neko ga je upozorio da bi u šupljinama drveta moglo biti skriveno oružje iz proteklih ratova, recimo bombe, na koje bi testera mogla da udari što bi se po drvoseče tragično završilo. To upozorenje je ozbiljno primio i povećao opreznost.

– Uglavnom smo bili protiv seče hrasta. Za njega su vezana mnoga sećanja i mnogi događaji iz prošlosti dvaju sela, Drenove i Šarana, kao i varošice Savinac. Ali sad vidimo da je hrast samo spolja izgledao moćno, a da je unutar stabla dosta truleži i da mu, inače, ne bi bilo dugog veka, pa smo se pomirili – rekoše nam okupljeni Savinčani koji su listom stigli na vest o padu hrasta.

I kao što smo nedavno pisali („Rekvijem za hrast”, „Politika”, 17. jula), delovi stabla će se konzervirati i čuvati u malom muzeju koji će se podići u blizini, nešto od stabla će se čuvati i u savinačkoj crkvi. Sitnije iverje od stabla pokupili su i neki od pridošlih za uspomenu. Tako će, u sačuvanim komadima, nastaviti da živi u sećanju i podsećanju.

Za dve godine je napisano toliko tekstova za hrast i protiv hrasta – čitava podebela knjiga. Trojica drvoseča upravo su sklopila njene korice. Do nekog novog hrasta ili čega sličnog.

B. Lomović, Politika

____________________________________________________________________________________