IN MEMORIAM: Aleksandar Stefanović PUŠ

Profesor u penziji Aleksandar Stefanović  preminuo je danas u Čačku u 93. godini.

Bio je igrač, trener, delegat, funkcioner, profesor fizičkog vaspitanja, sportski radnik, novinar, publicista.

Iza sebe je ostavio ćerku, dr Lidiju Sagić, unuku koja je takođe lelar specijalista i praunuku Juliju.

ALEKSANDAR STEFANOVIĆ (31. oktobar 1931 – 22. april 2023)

Jedan od najzaslužnijih ljudi zašto je Čačak danas u pravom smislu „grad košarke” svakako je Aleksandar Stefanović, koji je ovom sportu posvećen već čitavih 75 godina. Bio je igrač, trener, delegat, funkcioner, profesor fizičkog vaspitanja i pedagog, sportski radnik, novinar, publicista i po svemu što je radio pravi Čačanin.

Stefanovići potiču iz dragačevskog sela Goračića, u kome i danas živi familija koja nosi prezime Stevanović. Slave Svetog Nikolu. Poreklom su sa tromeđe Hercegovine, Crne Gore i Sandžaka odakle se u XVIII veku doseljavaju u Dragačevo. Tokom XIX veka porodica je nosila prezime Stevanović, da bi od Milovana (1871- 1934) prezime preimenovano u Stefanović, što je samo njegova grana porodice zadržala.

Milovan Stefanović je sa Krstinom Radonjić (1871-1934) iz Rogače dobio četiri sina i četiri kćerke. Jedan od njegovih sinova, Radič Stefanović (1901-1969), već sa 11 godina dolazi u Čačak gde je učio zanat kod trgovca Belopavlovića. Potom je sa Đorđem Pavlovićem i Radojicom Jovanovićem otvorio ortačku trgovinsku radnju na mestu gde se danas u Čačku nalazi knjižara „Službenog glasnika”. Potom je otvorio samostalnu radnju u nekadašnjoj Knez Mihailovij ulici u Čačku (nalazila se između današnjih robnih kuća „Partizan” i „Partizanka”, paralelno sa Skadarskom ulicom,) gde se bavio manufakturom i bakalukom. Posle Drugog svetskog rata komunisti su mu oduzeli radnju, u kojoj je nastavio da radi, ali kao zaposleni radnik društvenog trgovinskog preduzeća „Stjenik“.

Radič Stefanović je 1929. sagradio porodičnu kuću u ulici koja je kasnije nosila naziv Gepratova (1936-1946), da bi je posle Drugog svetskog rata preimenovali u  Lole Ribara (1946-1992). U poslednjih 30 godina to je Ulica Svetozara Markovića. Radič je 1930. godine oženio Ružu Ćirković (1909-1947) sa kojom je dobio tri sina: Aleksandra (31. oktobar 1931), Radoslava-Raška (1932-1990) i Slobodana-Boba (1936). Ruža je preminula u 38 godini, tako da je Radič, koga su zvali „Beli”, sam podizao tri sina, kojima je preneo ljubav prema sticanju obrazovanja, čitanju knjiga, ali i sportu.

Aleksandar Stefanović je osnovnu školu završio u Čačku u Državnoj narodnoj školi Vojvode Stepe, koja je posle Drugog svetskog rata preimenovana u  Osnovnu školu „Milica Pavlović”. Potom je pohađao šest razreda Gimnazije u Čačku, a zatim završio Fiskulturnu školu u Zemunu. Dobio je stipendiju Komiteta za fiskulturu NR Srbije, pa se tokom školovanja sam izdržavao. Imao je nameru da nastavi školovanje, upisao je Fakultet za fizičku kulturu, ali nije dobio stipendiju, pa je počeo da radi. Kasnije se doškolovavao uz posao. Višu trenersku školu – odsek košarka završio je u Sarajevu (1967), gde i završio i Fakultet za fizičku kulturu (1975). Pored toga pohađao je seminare za učitelje plivanja i učitelje skijanja. Školu novinarstva završio je u redakciji Jugoslovenskog sportskog lista „Sport”. Vojsku je služio u Školi rezervnih oficira pešadije u Bileći (1956), potom u Osijeku. Imao je čin rezervnog majora JNA.

Sport je u potpunosti ispunio život Aleksandra Stefanovića. Najpre je trenirao fudbal u čačanskom „Borcu” (1946). Međutim, već sledeće godine počeo je da trenira i košarku kao učenik Gimnazije, koja je u Čačku bila središte širenja ovog sporta. Ubrzo su i njegova mlađa braća počela da treniraju košarku. Aleksandar je kao učenik Gimnazije bio i učesnik 11. svesokolskog sleta u Pragu (1948).

Košarka je ipak bila prioritetna, naročito posle odlaska na školovanje u Zemun (1949). Tada je počeo da igra za juniore KK „Partizana”, a godinu dana kasnije i juniore KK „Crvene zvezde” u koju ga je doveo Ladislav Demšar. Međutim, na poziv Bola Denića vraća se u „Borac” koji je sledeće godine postao prvoligaš, što je ponovljeno 1954. godine. Bole Denić je  imao veliko poverenje u Aleksandra Stefanovića, među prvima ga je vratio iz Beograda u Čačak i dao mu veliku slobodu igri, tako da je 1952. bio prvi strelac tima. Oproštajnu utakmicu, pred odlazak u vojsku, odigrao je septembra 1956. godine. Stefanović je tokom ovog perioda bio i trener juniorske ekipe „Borca”. Bilo je to vreme kada su mušku košarku igrali samo momci iz Čačka, jer u ekipi „Borca” u to vreme nije bilo „stranaca”, košarkaša iz drugih gradova ili sa sela.

Još dok je bio aktivan igrač počeo je da se bavi trenerskim poslom. Najpre je trenirao žensku ekipu, potom pionire i juniore „Borca”. Trener prvog tima KK „Borca” postao je posle odlaska Bola Denića, i na tom mestu je proveo više od jedne decenije (1960-1970), sa kratkom pauzom u sezoni 1967/68. Slobodno se može reći da Aleksandar Stefanović ima ogromne zasluge za stvaranje pobedničke ekipe „Borca” koja je 1966. ušla u Prvu jugoslovensku košarkašku ligu, a Čačak potvrdio da je zaista „grad košarke”. Zapravo, zajedno sa Bolom Denićem bio je jedna od „očeva” košarke u Čačku.

Stefanović je u početku trenerski zanat učio upravo od Bola Denića, potom i mnogih drugih trenera čiji je rad pratio (Ranka Žeravice, Bore Cenića, Pive Ivkovića, Bate Đorđevića, Mirka Novosela, Aleksandra Nikolića). Nikako ne treba zaboraviti da je Stefanović bio „sam svoj majstor”, jer je radio bez bilo kog pomoćnika, ne samo trenera, već i fizioterapeuta, statističara, masera i svega onoga bez čega je nezamisliva današnja košarka. Imao je velike zasluge i u organizaciji posla završetka pokrivanja „Hale kraj Morave”, koja je postala pravi „košarkaški hram” Čačka. Vodio je brigu i o domaćinskom dočekivanju novinara, deljenju poklona zaposlenima, stvaranju spomen-sobe u prostorijama „Borca”, propagandnom materijalu za publiku.

Prvi tim „Borca” vodio je na više od 300 utakmica, od kojih 93 u Prvoj saveznoj jugoslovenskoj ligi. Ono što je mnogo važnije uspeo je da selektuje dobru ekipu „Borca“, naročito čuvenu petorku:  Koprivica, Mišović, Purić, Katanić i Drobnjak. Afirmisao je i nekoliko košarkaša koji su postali seniorski reprezentativci Jugoslavije: Predraga Katanića Katanca, Marinka Maška Purića, Radivoja Žila Živkovića, Josipa Jola Farčić, Dragana Đukića. Potom i juniorske reprezentativce Jugoslavije (Sadik Zejnilović Dida), zatim i kandidate za juniorsku reprezentaciju (Vladimir Andrić Tuco, Milosav Vidaković – Mićo Vidak), kao i istaknute prvoligaške igrače (Mirko Drobnjak). Za prvi tim „Borca” predložio je Radmila Mišovića još 1958, kada je imao samo 15 godina, da bi ga kasnije najduže trenirao. Od mnogih stvari koje je započeo kao trener „Borca” možda je najzanimljivija bilo stvaranje centara, jer je Čačak već bio poznat po odličnim bekovima. U svakom slučaju Stefanović je uvek imao poverenje u mlade košarkaše, kojima je davao šansu u timovima koje je vodio. Nije bio zagovornik „šablonske” igre, tako da je dopuštao improvizaciju i maštovitost. Ostao je poznat po toleranciji i kompromisu, ali i jasnom stavu da je on trener ekipe i da na kraju donosi konačne i izvršne odluke.

Međutim, već 1970. napustio je trenerski posao koji u njegovo vreme nije bio posebno plaćena delatnost. Najveća nagrada bilo je aktivno učešće u jednoj dinamičnoj igri, nadmetanju sa protivnicima i uživanju u uspehu, posebno otkriću i oblikovanju mladih košarkaša. Stefanović je bio prilično „zasićen” košarkom u to vreme, tako da je sam insistirao na svojoj smeni. Nije prihvatio ponudu KK „Borca” da postane profesionalni trener, kao što je odbio i slične ponude iz KSJ-a u kojima su mu nudili priliku da se bavi trenerskim poslom i u inostranstvu. Jednostavno nije želeo da ostavi porodicu u Čačku, u kome je nastavio da živi i radi. Međutim, uvek je ostao prisutan u „Borcu” radom sa mlađim kategorijama igrača, u upravi i neprekidnom podrškom. I to u svakom trenutku, jer njemu kao izuzetno vrednom čoveku formalno „radno vreme” nije značilo ništa, jer je neprestano delao. Imao je veliki uticaj da posao trenera započnu Slobodan Conja Koprivica, Nikola Mišović Rokli, Marinko Maško Purić, Dejan Džoli Mijatović, Raško Bojić, Mile Milić, Ivan Džajić i Darko Rajaković. Pored toga bio je savetnik u kruševačkom „Napretku”, „Takovu” iz Gornjeg Milanovca i lučanskoj „Mladosti”. Trenirao je i „Dragačevo” iz Guče i košarkaše čačanske „Slobode”.

Pored igračke i trenerske košarkaške karijere Aleksandar Stefanović je ostavio i neizbrisiv trag kao pedagog. Odmah po završetku fiskulturne škole (1953) raspoređen je za nastavnika u Tutin. Sticajem okolnosti postao je nastavnik u čačanskoj Gimnaziji, u kojoj je radio od 15. novembra 1953. pa sve do 26. februara 1991. godine. U istoj školi radila su i njegova braća Radomir-Raško i Slobodan-Bobo, kao i Raškova supruga Dušica. Svi su se bavili košarkom.

Aleksandar Stefanović je pored rada u Gimnaziji honorarno predavao i u čačanskim srednjim školama: Šumarskoj (1955-1956), Medicinskoj (1959-1962) i Tehničkoj (1960- 1961). Predavao je i na čačanskoj Višoj poljoprivrednoj školi (1970-1972), Agronomskom fakultetu (1978-1980) i Tehničkom fakultetu (1984-1988) i Pedagoškoj akademiji u Užicu (1983-1984).

Ipak, njegov rad je bio najintenzivniji u Gimnaziji, gde je osnovao Sportsko društvo „Gimnazijalac”, koje je postizalo zapažene rezultate na školskim takmičenjima. U svakom slučaju Stefanović se nije usmeravao samo na držanje obaveznih časova, već je po razredima organizovao turnire u malom fudbalu, košarci, odbojci, rukometu, vodio đake na kroseve, organizovao ih da pomognu podizanje košarkaške hale 1969. godine. Njegovi učenici redovno su učestvovali na sletovima povodom obeležavanja državnih praznika i drugim prigodama. Kroz decenijski pedagoški rad stekao je ogromno iskustvo i stekao veliku podršku svojih učenika. Pedagoški rad nije ostao neprimećen, pa je na predlog Nastavničkog veća čačanske Gimnazije, Prosvetni savet SR Srbije 25. juna 1985. Aleksandru Stefanoviću za izuzetne rezultate postignute u vaspitno-obrazovnom radu dodelio zvanje pedagoškog savetnika za fizičko vaspitanje.

Uporedo sa radom u prosveti Aleksandar Stefanović je i dalje ostao vezan za sport. Bio je jedno vreme i kondicioni trener FK „Borca”, učestvovao je u počecima razvoja rukometa u Čačku (1958). Godinama je učio mnoge Čačane da skijaju na Jelici, Rudniku, Goliji, Goču, Kopaoniku, Pohorju, Vitrancu, Jahorini i Kranjskoj gori. Pune dve decenije u Ulcinju je učio plivanju čačanske đake i decu predškolskog uzrasta. U ranoj mladosti igrao je tenis, kasnije je na Zapadnoj Moravi učestvovao i u pokušajima da se igra vaterpolo.

Ipak, najviše je bio vezan za košarku zahvaljujući kojoj je prisustvovao Olimpijadi u Rimu (1960), Svetskom košarkaškom prvenstvu u Ljubljani (1970), Evropskom košarkaškom prvenstvu u Kazerti i Napulju (1969) i Beogradu (1975), Balkanskom šampionatu košarkaša u Sarajevu (1972), Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu (1984) i drugim velikim takmičenjima. Kada je  Čačak 1975. bio domaćin 13. Balkanskog juniorskog košarkaškog prvenstva, mesto generalnog sekretara šampionata povereno je Aleksandaru Stefanoviću. Bio je i član Izvršnog odbora Olimpijskog komiteta za školski sport Srbije, obavljao je i funkciju sekretara SOFK-a Čačka.

Čitave dve decenije bio delegat na košarkaškim utakmicama (1973-1993), i uživao je veliko poverenje KSJ. Tako je dobio priliku da bude i delegat na majstorici za prvaka Jugoslavije u Zagrebu (1986), kada je „Zadar” pobedio domaću „Cibonu”, tada aktuelnog prvaka Evrope.

Poseban segment karijere Aleksandra Stefanovića je novinarstvo. Još dok je bio aktivan igrač počeo je da piše sportske izveštaje za „Čačanski glas”(1954), a tim poslom se bavi i danas. Prvi članak za „Sport” objavio je godinu dana kasnije, a saradnja je nastavljena u sledećih pola veka, sve do gašenja ovog lista (2016). Izveštavao je za više od 25 novinskih i elektronskih medija: JSL „Sport”, „Večernje novosti”, „Dnevnik” i „Delo” (Ljubljana), „Dnevnik” i „Mađar so” (Novi Sad), „Nova Makedonija” (Skoplje), „Oslobođenje” (Sarajevo), „Čačanski glas”, „Rilindija” i „Jedinstvo” (Priština), „Pobjeda” (Podgorica), „Điganto del basket” (Italija), „Frankfurtske vesti” (Nemačka), „Niške novine”, TV Zagreb, Radio Beograd, Radio Novi Sad, Radio Čačak, TV Čačak, TV Galaksija 32, SOS kanal, Radio M, Radio Dženarika, Tanjug. Godinama je na Radio Čačku uređivao i vodio emisije „Danas i sutra na sportskim terenima” (subotom) i „Izveštaji i priče sa sportskih terena” (ponedeljkom). Sarađivao je sa stručnim časopisom „Fizička kultura”, koji izlazi u Beogradu od 1950. godine. Za TV Čačak smislio je, uredio i vodio 25 televizijskih emisija o čačanskim sportskim legendama (2009).

Najviše je pisao o fudbalskom i košarkaškom klubu „Borac”. O fudbalskom klubu napisao je preko oko 1.750 članaka, a o košarkaškom preko 1.660, kao i stotine članaka o drugim sportskim klubovima. Važno je istaći da je Aco Stefanović sa istim entuzijazmom izveštavao sa svih utakmica, kako prvoligaških, tako i sa mečeva u nižerazrednim ligama. Posedovao je nepresušnu energiju i uvek je pisao i javno govorio sa velikom sigurnošću i optimizmom, i jasnom namerom da afirmiše klubove iz svog zavičaja.

Bio je i zvanični spiker na utakmicama Fudbalskog kluba „Borac”, Košarkaškog kluba „Borac”, konjičkim trkama na hipodromu, moto-krosu na Jeljenu. Kao novinar i izveštač pratio je Fudbalski klub „Borac” na bazičnim pripremama, ali i međunarodnim takmičenjima.

Bio je inicijator osnivanja Udruženja sportskih novinara grada Čačka i Moravičkog okruga, potom i predsednik čitavih dvanaest godina (2007-2018). Od osnivanja Udruženja sportskih novinara Moravičkog okruga (2011) Stefanović je i predsednik ove organizacije. Pet godina bio je član Izvršnog odbora i potpredsednik Udruženja sportskih novinara Srbije. Pet godina proveo je kao član žirija koji je proglašavao najboljeg sportistu Srbije.

Aleksandar Stefanović je autor tri knjige: „Koš na obali Morave” (1995), „Godina jubileja – to je čačanska košarka” (1996), „Čačanski sportisti govore [1]” (2021); i koautor dve knjige: „Sportski vodič kroz Čačak” (2004), „Čačanski sportisti govore 2” (2022). Bio je prvi, i dugo vremena jedini hroničar čačanske košarke. Suštinski, Aleksandar je sam po sebi bio živa istorija čačanske košarke, koju su dopunjavala i njegova mlađa braća Radoslav Raško i Slobodan Bobo Stefanović.

U svim javnim nastupima isticao je važnost svoje porodice, naročito supruge. Aleksandar Stefanović je 1957. oženio bankarsku službenicu Ljiljanu Railić (1935), koja potiče iz učiteljske porodice Railić. Njen otac Radovan (1899-1944) poginuo je za vreme rata, tako da je Ljiljana (četvrto najmlađe dete) živela sa majkom Kosarom (1900-1963) u Čačku, gde je morala da se veoma rano zaposli u Službi društvenog knjigovodstva. U penziju je otišla 1990. godine. Aleksandar i Ljiljana započeli su porodični život u stanu pored crkve, potom u stanu koje je supruga dobila od svoje ustanove 1962. u Ulici Bate Jankovića, da bi se 2006. uselili u stan koji je podignut na placu njihove porodične kuće u Ulici Svetozara Markovića.

Aleksandar i Ljiljana dobili su 1959. ćerku Lidiju, koja je završila Medicinski fakultet u Beogradu (1983). Posvetila se zdravstvenoj nezi dece i stekla zvanje primarijusa pedijatra-pulmologa. Udala se za kolegu Dragana Sagića, redovnog profesora radiologije na Medicinskom fakultetu u Beogradu i lekara na klinici „Dedinje”, sa kojim je dobila kćerku Jelenu koja je završila Medicinski fakultet u Beogradu (2013). Specijalizirala je anesteziologiju i radi u Kliničkom centru „Dedinje“. Udala se za kolegu Stefana Lešanovića (ortoped), sa kojim je 2018. dobila kćerku Juliju.

Dugotrajan, istrajan i obiman rad Aleksandra Stefanovića nije ostao nenagrađen.  Dobio je mnoga priznanja: Orden rada sa srebrnim zracima (1975), Povelju Košarkaškog saveza Jugoslavije (1964), Zlatnu plaketu Košarkaškog saveza Jugoslavije – na proslavi 25 godina košarkaškog sporta i 20 godina od osnivanja KSJ (1969), Zlatnu značka KK „Borac” (1975), Zlatnu plaketu JSL „Sport“(1985), Zlatnu plaketu Fudbalskog kluba „Borac“ (1986), Nagradu za životno delo koju dodeljuju sportski novinari Čačka (1992), Plaketu Saveza Srbije za bodibilding, fitnes, bodifitnes i aerobik (2007), Nagradom za dopisnika godine Udruženja sportskih novinara Srbije (2007) Decembarsku nagradu Čačka, najviše priznanje koje grad dodeljuje zaslužnim pojedincima i ustanovama (2010), Nagradu za životno delo koju dodeljuje Udruženje sportskih novinara Srbije (2011), Majsku nagradu Sportskog saveza Srbije (2012), Nagradu Udruženja sportskih novinara Čačka za višedecenijski doprinos razvoju sporta u gradu Čačku (2014), Plaketu Fudbalskog saveza grada Čačka za značajan doprinos afirmaciji sporta (2017), Nagradu Udruženja sportskih novinara Čačka legendi čačanskog sporta, sportskog novinarstva i pedagoškog umeća (2018). Dobio je i Zlatnu plaketu Košarkaškog saveza Srbije, a u rodnom gradu je proglašen za najuspešnijeg profesora fizičkog vaspitanja.

Sa puno dobrih razloga i povoda napisano je mnogo novinskih i internet tekstova o Aleksandru Stefanoviću, potom snimljeno nekoliko ozbiljnih radio i televizijskih emisija. Dr Svetislav Lj. Marković, publicista, košarkaški entuzijasta i profesor na Katedri za mašinstvo Tehničkog fakulteta u Čačku, objavio je i knjigu o Aleksandru Stefanoviću, „Profesor sa Morave” (2019).

Aleksandra Stefanovića Čačani uglavnom znaju po nadimku Aco „Puš”, ali ga ozbiljno oslovljavaju sa „profesor”, jer je ostavio neizbrisiv trag u čačanskoj Gimnaziji. Po svom poreklu, karijeri i celokupnom životu Aco Stefanović je bio jedan od živih sportskih simbola Čačka.Aleksandar Stefanović preminio je danas, 22. aprila 2023. godine u Čačku.
Biće sahranjen na Gradskom groblju u Čačku u utorak, 25. aprila, u 14 časova. Pre toga, u 11 sati, u Skupštini grada Čačka biće održana komemoracija u njegovu čast.

Autor: dr Miloš Timotijević, istoričar