Prethodni članak
Ispovest Srbina, vozača kamiona u Americi
Tragična sudbina dvojice Kraljevčana koji su poginuli u teškoj saobraćajnoj nesreći u Ilinoisu, kao vozači kamiona, svedoči da je put do uspeha u Americi izuzetno trnovit, a da je pored sreće, hiljadama kilometara od kuće isto tako moguće naći na patnju i smrt.
Mladen Petrović (32) i Aleksandar Sakovski (31) su u svojim najboljim godinama došli u Ameriku u potrazi za boljim životom, kako bi pomogli svojim porodicama i sebi. Krenuvši bez ičega, radili su vredno i naporno razne poslove ka ostvarenju svojih ciljeva i kao tim ušli u kamion, i na kraju zajedno izgubili život.
O opasnostima i teškoćama života na američkim putevima mogu se naći razna svedočanstva, a jedan od onih koji su Srbiju zamerili auto-putem je i Nebojša, koji već više od tri godine vozi kamion u Americi.
U svojoj ispovesti, koji je izneo bez ulepšavanja, kaže da se mogu naći dobre strane posla, ali da takođe i često pomisli kako je na robiji.
– Iskustva onih koji su već bili u Americi su zvučala primamljivo, naročito za studenta kao što sam ja bio. U fazonu, napravi se nekoliko hiljada dolara za kratko vreme. Dugo sam se dvoumio hoću-neću i u poslednjem momentu sam presekao i zapalio preko. Otišao sam da vidim da li će mi se svideti, pa ako se desi da je stvarno tako – onda ostajem. Uhvatio sam taj poslednji voz za poslove, pošto ih ima svakakvih, pričaš sa milion likova preko skajpa ne bi li našao nešto što ti odgovara. Aplicirao sam za posao u Virdžiniji, nešto najgore ikada, čišćenje soba po hotelima i tako te stvari. Odradio sam sve stvari oko viziranja te 2014. i nedugo zatim 6. juna sleteo u Vašington. Dovučem se nekako do Virdžinije, tu se spojim sa par naših ljudi koji me upute dalje i nađem smeštaj sa još četvoro ljudi. Radio sam svašta u životu ali tako težak posao nikada, po čitav dan čistim sobe pa idi bre.
Nakon desetak dana dobijam poziv od jednog poznanika koji me zove da vozim kamion za njega. Dok sam sačekao da mi stigne socijalni broj, kupio sam kartu za Čikago i odmah zapalio. Po dolasku sam u džepu imao 5 dolara. Imao sam sreću da stignem „na gotovo“, jer mi je taj čovek izašao u susret. Ali opet taj osećaj ružan, došao si, totalno izgubljen gledaš ljude oko sebe koji žive život za koji si čuo ili gledao na tv-u. Svi obavljaju nešto, žive u lepim stanovima, voze lepa kola bla bla. Moja prva pomisao je bila „kako ja da dođem do ovoga?“
Išao sam u školu za kamion i radio na građevini uporedo. Škola je relativno lako prošla, jer mi je to super išlo, i posle nekih mesec dana sam seo u kamion. Niko nije lud da ti odmah da kamion od 20 i kusur metara pa sam prošao obuku, a onda sam počeo. Prvih 10 dana ti je sve zanimljivo, dečak jebi ga znaš… Kamioni, putovanja, ludnica. Ali onda kreće da te lomi sve, napor je neizdrživ, ne pita te niko – dan i noć voziš. Nisam mogao da dočekam trenutak kada ću početi da radim konkretnije i napravim neku ozbiljniju kintu. Dolazio sam do trenutaka iznemoglosti kad jedva čekaš da dođeš u stan i smiriš glavu za vikend.
Vozio sam godinu dana za čoveka koji mi je izašao u susret i nikad neću moći da se odužim celoj njegovoj porodici. Opet kažem, ja nisam plaćao stan i primili su me bukvalno kao člana porodice. Onda sam kupio kamion od njih i krenuo da vozim sam. E, to je skroz druga priča. Malo se opustiš jer si svoj na svome i zarađuješ bolje, pa kad god sam osetio umor ostao sam kući. Ali ima to i svojih mana, kad radiš za nekoga logično je da ti je jedina dužnost da voziš. Međutim kad imaš svoj kamion to je rupa bez dna; sipaš gorivo, iznajmljuješ prikolicu, sve popravke koje se tiču kamiona plaćaš iz svog džepa. Ja sam napravio grešku po kupovini, kada sam trebao najviše da radim pauzirao sam gotovo svaki vikend, posle godinu dana ti postane muka od svega i samo želiš da iskuliraš. I dan-danas mi je robija kad krećem na put jer ne vidim ništa više što me privlači u tom poslu – priča on.
– Što se tiče života u kamionu, možeš da živiš lepo u njemu – ako se to može nazvati životom. Postoje parkinzi, tuševi, restorani, apsolutno sve što može da ti olakša posao i učini da se osetiš skoro kao kod kuće. Ako si dovoljno lud, možeš da ostaneš tri meseca na putu bez ikakve potrebe da dolaziš kući.
Konstantnost je mnogo bitna, bez nje propadaš vrlo brzo, kao i u svakom poslu. Ranije sam naprimer radio tri nedelje pa sam vikend odmarao. Sada sam proredio, nije mi moranje da se toliko cimam. Dobra strana je to što su naši ljudi koji se bave transportom povezani, sećam se da mi po dolasku engleski nije trebao uopšte.
Možda je mnogima neshvatljivo ali Amerikanci su preljubazni. Kad dođeš na šalter da nešto obaviš, koliko god da je njoj usran dan, šalteruša uvek pita kako si, konverzacija se odvija u pozitivnom smeru, na kraju ti poželi lep dan. Gde god da dođeš dobrodošao si, u suštini kada ti se desi da je neko nadrndan a ti si navikao na sistem ljubaznih ljudi, dođe ti da ga zadaviš.
Ono što će ti svi reći je da su prošli Ameriku uzduž i popreko, od istočne do zapadne, sever jug kompletno. Kad stigneš u neki veći grad uvek te sačeka prvo periferija a onda ogromne zgrade, sve je sterilno previše i ulice su puste. Svi su po kolima jer se dozvola dobija za dan. Seli u kola pre sat i izašli na autoput gde se vozi 120 na sat.
Svakodnevno te isteraju iz takta, zamisli kad u proseku pređeš 1000km na dan, i još ti dođe neki pametnjaković da se ku.či u kolima. Kad već pričam o gradovima, Njujork je nešto drugačije od svega, ima dušu. Nije da nije veštačko, ima dosta novih zgrada ali ljudi menjaju atmosferu i čine ga posebnim. Dok u Los Anđelesu ne možeš da vidiš čoveka na ulici. Čikago je keva, prelep grad za živeti.
Pa, povratak kući kao skroz da se vratim i zaboravim na Ameriku – ne bih. Dosta mi je donela i mnogo stvari sam uspeo da završim o kojima bih u Srbiji samo mogao da sanjam. Trenutno mi je jedini cilj da se sredim sa papirima, da mogu i tamo i ovamo. Pričati o tome da mi nedostaje Srbija i porodica je izlišno, jer to je jedina stvar koja gura napred.
Mislim, dovoljno je reći Srbija. Ono što nikako ne želim je da mi deca odrastaju u Americi, jer rizikuješ da ako ga kući ne vaspitaš na pravi način – sistem od njega napravi debila. Sa decom bi priča bila skroz drugačija, ali ne smem da izgubim priliku da dobijem papire i dođem ovde kad god poželim.
Ovo je sigurno najbolji izvor zarade, sam organizuješ svoje vreme. To mi je najbitnija stvar u ovom poslu, nemam nekoga iznad sebe da mi naređuje i vrši pritisak. Kinta se ne zarađuje lako, a troši prelako. Ono što neki misle da je sve jeftino i da se živi za džabe, to je iluzija. Desi mi se da dođe neko iz Srbije, i kad vidi kolike troškove ja imam zabezekne se. Ko u Srbiji još plaća parking za kamion, izađeš, ostaviš pored puta i uživaš. Ovde ako ne platiš odneše ga.
Dolazak ovde je velika odluka u životu, ljudi ostavljaju žene i decu da bi došli i rizikovali da se ne vrate. Ne bukvalno da se ne vrate, svako od nas može sad da sedne na avion i pravac Srbija, ali ne možeš da ponovo dođeš ovde.
Svi bi dole voleli, ja svakodnevno čujem da neko planira da pobegne ali svi samo planiraju, niko ništa ne radi povodom toga. Nemaju petlju jer dole žive nekim životom i to je to. Retki ljudi su zadovoljni svojim životom, iako to izgleda drugačije, bar one koje sam ja upoznao za ove tri i po godine. Mnogima nešto fali, van tog finansijskog momenta.
Ogromna odluka, nema sumnje da se dosta dobije ali se dosta dragocenih trenutaka i gubi, kao taj socijalan život koji svi vodimo u Srbiji. To je jednostavno rizik na koji moraš da budeš spreman, prvenstveno da se navikneš da budeš sam. Ako si iole pametan, snaći ćeš se. Ja sam najponosniji što mojima mogu da omogućim da putuju i da se odmore. Sada je njihov red da uživaju, da prestanu sa nekim poslovima jer sve mogu da im nadomestim. Ostvaren sam, u jednom trenutku sam iz deteta prerastao u čoveka, ispričao je Nebojša.
(NOIZZ)
Ti si lenj covek. Tesko ti je da cistis sobe. Zene u Srbiji ciste tudje kuce po ceo dan za 1000 din. A svoje ceo zivot bez dinara.
Tesko ti je da vozis kamion za drugoga. Tesko je svima vozacima gde god da voze kamion.
Onda ti je mucno sto si postao gazda jer moras da sipas gorivo. Ne znam sta da ti kazem…probaj da zavrsis dobru skolu, magistraturu, doktorat…pa izumi nacin da probas da sipas vodu umesto goriva.
Deca mogu postati i debili i genijalci, svejedno gde su.
A pare su svuda posteno tesko zaradjuju a olako trose!!!
Draga Mama, ocigledno ne znate sta znaci cistiti sobe preko okeana.
Koliko god glupo zvucalo, sobe su iste i tamo i vamo, ali uslovi rada ne mogu da se porede.
Vidi se da covek dugo nije bio na odmoru.
„probaj da zavrsis dobru skolu, magistraturu, doktorat…“ ,… može jednostavnije, uzmeš člansku SNS-a ,…. prosto !!!
Ko moze na kvarno, tako mu je svakako lakse?
Овде соколићи вечно остају у гнезду те никако да се вину јер нема ко да им одсече грану са гнездом у ком пајке. Сви сањају џивот који гедају у холивудским филмовима.
„Mama“ komentariše nešto o čemu je potpuno neinformisana, a Nebojša, koga ne poznajem, je sve, sem lenj
Komentarisem tekst! Nemam pojma o kome je rec. Iz ovog teksta se jedino da zakljuciti da mu je sve tesko. I nadam se da je pronasao svoje mesto i da je srecan, gde god da je!
Оно кад зла маћеха саму себе зове мама….
Dete drago, Čitam i plačem, a ne plačem samo sad plačem već dva dana za ovom nesrećnom decom iz KV njihovom zlom sudbinom, plačem šest godina što ne mogu da zagrlim i poljubim svog sina, svog prvenca koji ima tvoju priču i život u Americi. Živim za dan da mi dodje. Želim vam svima zdravlje i sreću! A komentar mame ne bih da komentari sem, jer sramno je sto je stavila da je mama.
Izgleda da niste citale isti tekst! Zena nista ruzno i netacno nije rekla! Izvlacila je recenice iz teksta! A vi sad vredjate, jer ste nezadovoljni svojim zivotom. Sigurno je tesko kad deca odu i ne vidite ih 6 god. Ali niko drugi nije kriv za to. Odakle vam pravo da kazete da je sramno sto je neko sebe potpisao kao mama? Ne znate ni ko je ta zena, niti sta o njoj. I opet kazem, zena je iznela cinjenice iz teksta. I gde je to pa lako danas???
Odakle pravo zaključivanja ko je nezadovoljan, a ko zadovoljan životom? Klasičan primer srpskog gledanja u tudje dvoriste! Ona nije komentari sala izjavu dečka, već ga izvredjala i izazvala bes mnogih! Čitali ste komentare!? Prva rečenica“Ti si lenj čovek“Hej, aloooo! A i ova Mama 2,svaka čast. Daj Bože da vas obe nikad srce i duša ne zaboli i suza krene zbog ovakvih TEMA!!! A One bi sad verovatno do sutra komentarisale i „pametovale“ Sramno!!!!
Mogu misliti koliko si zadovoljna zivotom kad sama kazes da places 6 godina?! Izazvala bes mnogih? Nikog osim tebe.
Idi i ti zeno preko pa cisti za mnogo vece pare, ali ces kicmu da slomijes. Sram te bre bilo, kome ti kazes da je lenj. On je bre necije dete, radi od jutra do sutra. Nisi bre samo ti radjala decu a druge zene majmune i zabe. Bezosecajna luda zenetino.
Ubice nas funkcionalna nepismenost, pa cemo na kraju svi cistiti sobe.
Izmisljena prica prostog novinara.bar da promeni tih 5 dolara zadnjih jer svi koji odu u SAD ostane mu zadnjih 5 dolara u dzepu.srbija je majka.nek je plata 300 e al te ne jase niko
Sendvic za gospodina!
Onda ti od srca zelim da ti sve do 9 kolena radi za 300€ i ne zna za bolje!!!
Komentar kao što je ovaj prvi od osobe pod pseudonimom „Mama“ može da napiše samo osoba koja nikad nije čistila sobe od jutra do sutra, tako nešto bi možda napisala čistačica koja radi u EPS-u ili Telekomu, ili nekoj osnovnoj školi, gde više od pola radnog vremena hvataju krivine, a u SAD imaš celo radno vreme da guraš džoger ili krpu, osim vremena za pauzu, nema sedenja, ćaskanja sa drugima, kafenisanja niti bilo čega sličnog kao u Srbiji.
Zato te poslove i rade samo meksikanci i drugi imigranti koji bukvalno ne mogu trenutno da nađu bolji posao.
A kamion… pa, jeste veća zarada kad imaš svoj kamion, ali je malo teže dobiti dobro plaćene ture, ako ti policija/inspekcija nađe da ti je upaljenja „ckeck engine“ lampica, nadrljao si, ne samo da te isključe iz saobraćaja, nego je i kazna paprena.
Koliko koštaju gume, gorivo, ulje, troškovi parkinga, takse i porezi, kao i svi drugi troškovi… mnogo manje peripetija ima u Srbiji pa se ne odvaži svako da ima svoj kamion čak i ako ima novac da ga kupi. A posebno što u SAD ljudi kupe polovan kamion, pa kad krenu kvarovi…
Zato je mirnija glava voziti za drugog, bar prvih godinu ili dve, a posle lepo bežati na neke druge poslove gde može češće da se bude kod kuće. Ko ne zna, imate na Youtube korisnika Kamion King, pa pogledajte neke snimke gde govori o životu kamiondžija tamo.
Posao dispecera radim nešto više od 1.5 godine i svakodnevno sam u kontaktu sa ljudima poput, takođe veliki broj mojih prijatelja vozi kamion. Ovaj novinarski tekst je apsolutno tačan pa i tih $5 koji se pominje. Neverovatan je broj sličnih priča. Pozdravicu mamu, ali ne ovu mamu iz komentara, već svoju mamu koja najbolje zna koliko joj rođeno dete nedostaje. Pozdravicu i tatu koji neće imati tako često priliku da prošeta svog unuka. Pozdravicu sestru koja svaki put roni suze kada dolazim i odlazim. No ovde nije reč o meni vec o momcima koji „krvavo“ zarađuju novac u limenka a koje voze od Montane do Floride, od Kaliforniju do Mejna… Pamtim reči svog prijatelja koji vozi kamion. Jednom nogom u grobu, a drugom u zatvoru. Ništa ovde nije lako, niko ne zna onu dru stranu ove zemlje, zemlje koja je pojam kapitalizam i to onog surovog. Veliki pozdrav gradu u kome sam odrastao. Do sledećeg viđenja.
Niko ih nije terao da idu. Svako ima pravo da ide gde zeli. Ali zasto onda toliko kukaju? Ako ne mogu da izdrze, neka se vrate. Niko ih nije vezao tamo. Neka probaju sa Nemackom. Sto se bas iz Amerike najvise zale?Sto bas odluce da odu tamo, a valjda se unapred raspitaju kako je. Pa da li je ovde lako bilo kome ko radi kod privatnika, u zdravstvu? Ne razumem. Sami odu, sami biraju poslove, sami odluce da ostave porodicu i onda kukaju da im je tesko i lose. Uvek su dobrodosli nazad svojo kuci.
SLAZEM SE SA MAMOM, bio sam sa i ja tri meseca u AMERICI.
Spski kafici od jutra su puni nasom omladinom koja gricka kasicice od kafe za koju su im roditelji dali pare.
Pricaju o nekom boljem zivotu.Umisljaju.
ZAO MI JE MOMAKA IZ KRALJEVA a i ovih sto bleje po Srbiji.
Tata i deda, da ne blejis ti i tamo i ovde? Ko je tebi covece u godinama dao pare da blejis sa omladinom po Americi? Svakodnevno cujemo kukanje i kmecanje u Srbiji i radnika i neradnika. Zar taj mladi covek ne moze da se pozali koliko radi i sta radi a da mu pritom blejaci vama slicni puni ogorcenosti i od dosade otupeli ne nadju milion zamerki. Znam sta je rad u inostranstvu i ne pricam napamet za razliku od pojedinih. Tako je ovde, ako imas lopov si, ako nemas neradnik si. Narodu nikako ugoditi.
Ljudi sta vam je? Pa mi imamo nas SNS i kad se uclanis bolje je nego u AmeriKi.
Kome jos treba da se muci tamo.
Bio sam u americi po nekoliko meseci dva puta, prvi put u njujorku kao student i tu je bilo i najbolje provod drustvo, radis tezak posao ali imas i tu drugu stranu, zabavu i druzenje. Drugi put sam otisao u cikago i planirao sam da ostanem, radio sam u lancu motela…Motel 6 i potpuno razumem Nebojsu iz ovog teksta.Razumem ga jer sam radio razne poslove ali nikad takav posao. Problem je bio sto su nam davali preko 20 soba na dan da ocistimo i imali smo u proseku 20 minuta po sobi. To iz perspektive Srbina mozda ne deluje strasno, to je zato sto Srbi u Srbiji ne mogu ni da zamisle kako soba izgleda kada prosecan Amerikanac izadje iz nje nakon samo jednog dana. Te sobe su uglavnom toliko uprljane da je fizicki nemoguce postici to sto oni traze, dnevno se desavalo da bar 3 ili 4 sobe budu kompletna katastrofa, dovode ljubimce koji zaprljaju tepih, uniste posteljine, sve redom razbacaju i zaprljaju, o wc da ne pricam, i kako ti da stignes sve to da sredis da bude stvarno cisto…nikako…A moras da ih sredis u tih par sati koliko ti daju.Naravno da sam se posle par dana obratio menadzeru i pokusao da mu objasnim da je nemoguce to postici,on mi je samo rekao ako ti neces, ima ko hoce. Imali smo i primer samoubistva i nakon sto je covek iznesen, ta soba je sredjena i pocela je da radi nakon dva dana. Tako je to kod njih…Posle toga sam presao na kamion, naravno da nije lako zato i jesu tolike zarade a i tamo ne postoje tahografi u vecini kamiona nego vozac sam popunjava koliko je vozio i onda se prelazi mnogo vise od dozvoljenog zato taj posao jeste tezak i moze lako da se zaspi u voznji jer nasi srbi uglavnom voze sto vise da bi se zaradilo, tako da dnevno prelaze preko 500 ,600 milja u proseku…Sve u svemu ko zeli da se oproba neka vidi svojim ocima. Znam ljude koji su za 4 godine dosli do nekoliko kamiona i za ljude koji voze nekoliko godina i imaju 1000 dolara u dzepu, tako da je tesko sve to generalizovati i za svakog je sreca nesto drugo a cesto ljudi i menjaju misljenje o tome sta ih cini srecnim…Pozdrav za Nebojsu!
Тамо се физикалци зову студенти. Јеботе нисам знао за ту фору.Овде студенти господа.