Kako je Čačanin sprečio samoubistvo sa mosta

Дрво се ослања на дрво, а човек на човека. Милост и доброта се показују тајно, али време које је наш животни тренутак, учи нас да се, на несрећу, често не обазиремо на оне друге око нас. Неретко не бринемо ни о себи, а још ређе водимо рачуна на околину.

Велеградови попут Београда и Новог Сада доносе нам потпуно другачију визију погледа на свет и на живот. Свако гледа испред себе, као да смо ставили оглавину и не занима нас ништа друго, сем нас самих и пут испред нас, који мора бити прав, јер ако није, онда мора да нешто није у реду.

Усред све већег отуђења сведочимо све већем броју покушаја самоубистава. Тај чин никога не оставља равнодушним. Но, најчешће се о самоубиству прича тек након истог. А на превенцији се или не ради, или се ради јако лоше. А о херојима који помогну да се самоубиство спречи ретко ко и да прича.

Тако је и било пре неколико ноћи на Новосадском мосту Дуга. Наш суграђанин М.Ц. (који живи у Новом Саду са породицом), враћао се са посла преко моста и у тренутку је угледао призор који га је натерао да заустави возило на мосту и да изађе из кола. Чинећи низ ствари које су могле њега самог да угрозе, одважио се да уради оно што можда неко други није ни помислио. Наиме, угледао је жену која је прекорачила ограду и спремала се да скочи у хладну реку са велике висине. Не размишљајући, урадио је оно што би требало свакоме од нас да буде морални позив, пришао је некоме ко се спремао да проба да побегне од живота скоком у смрт. До доласка полиције М.Ц. је успео да смири жену која се вратила на безбедну страну моста.

Видевши М.Ц. замолила га је да затвори очи да се не убила пред младим и лепим „дететом“. Одбивши да затвори очи упустио се у разговор и сазнао да је и госпођа исто из Чачка, али да је у неспоразуму са кћерком одлучила да се убије. Услед разговора, потпомогнута М.Ц. и још пар пролазника, вратила се преко ограде. Мало потом стигла је Хитна помоћ и полиција и несрећну жену одвезла у болницу.

Ово је пример среће, пример где су се два земљака срела у несрећи, где је помоћ дошла неочекивано. Али, да ништа није случајно можемо и сами закључити. Стога, зашто не бисмо скинули оглавине и амове и почели мало више да бринемо једни о другима, без да се алијенирамо. Јер, ништа нема важније од живота наших ближњих, наших комшија, познаника, непознаника и свих људи овога света.

Ђорђе Чоловић