Prethodni članak
Kako je nekada Užice kralo slavu Čačka, a Užičani se kitili perjem Čačana
Objavljeno 22/11/2020
Rivalstvo između Čačka i Užica, koje kod pojedinih ekstrema čak prelazi i u izraženu netrpeljivost, danas je dobro poznato. Ali pre 83 godine, kada je u „Vremenu” objavljena reportaža o propadanju Čačka, to po svemu sudeći nije bilo tako.
Čini se, da je naše šire čitalaštvo — a autor reportaže svakako — možda tek tada saznalo za ovaj tinjajući sukob, za ovaj „A Tale of Two Cities” na srpski način — ako nam dozvolite da se izrazimo tako dikensovski.
Kaže članak od 29. avgusta 1937. godine:
„Čačak, avgusta. — Ako u vozu za Čačak imate zadovoljstvo da budete u istom kupeu sa nekim Čačaninom i ako slučajno pomenete čuvene užičke proizvode, doživećete neobično iznenađenje:
— Kakvi užički proizvodi! — neočekivano vam se iskosi dotle pitom i ljubazan saputnik. Jeste li vi sigurni da se užički proizvodi zaista proizvode u Užicu?!
— Ali, gospodine, — zamucate vi — tako su poznati i pod tim se imenom svuda prodaju…
— Poznati, poznati!… Pa u tome i leži zec — nastavlja nešto tišim glasom kolerični lokalni patriota, donekle odobrovoljen vašom zbunjenošću. U tome, kažem vam. Čačak proizvodi, a Užice se kiti tuđim perjem. Krade, gospodine, krade slavu Čačka i Čačana. Mi izvezemo, a oni jednostavno prilepe etiketu. Onda ceo svet govori: ’Užički proizvodi! Čuveni užički proizvodi!’ More, kakvi čuveni užički! Nisu to užički, nego čuveni čačanski, kažem vam.
Počnete li da se izvinjavate i date li na znanje svome saputniku da ste gotovi da smesta revidirate svoje dugogodišnje ’pogrešno’ uverenje, on će se odobrovoljiti i vi ćete imati priliku da čujete mnogo štošta o nemogućem mentalitetu Užičana, o njihovoj uobraženosti, gramzivosti, nepoznavanju zanata u odnosu na spravljanje svega onoga, što nosi opšte ime ’užički proizvodi’, i o tome kako stranci (vi ste, naravno, očiti primer) nasedaju njihovim podvalama.
Da čovek pukne od jeda
Vi klimate glavom sa odobravanjem, počinjete i sami da se ljutite na ’nelojalne’ Užičane, solidarišete se. Na kraju vam se umalo ne desi da vam se pri rastanku umiren i zahvalan Čačanin obisne o vrat u znak prijateljstva.
Ovako izgleda incident ako je Čačanin muškarac. No, ako slučajno nosi suknju, možete čuti i više: kako se spravlja pršuta, kako sir, kajmak, kako slanina, a kako klekovača:
— Dobijem ja goste i iznesem pršutu na sto. Gost se naklopa, a onda će: ’E baš je izvrsna ova užička pršuta!’ Zamislite, užička! Pršuta, koju sam vlastitim rukama spremala i u vlastitom odžaku sušila! Zar to nije da čovek pukne od jeda?!
Uzalud saosećate koliko god vam je moguće. Čačanska prvodomaćica nema milosti:
— …Ili ’užička klekovača’! Pa molim vas, ja klekovaču umem da napravim takvu, da vam se…
Srećom, ova se tema obično načinje pred samim Čačkom i ulazak voza u stanicu prekida žučnu diskusiju (ako ste bili nesmotreni da se u diskusiju upustite), oslobađajući vas neprijatne dužnosti da se dalje izvinjavate.
Čim voz stane, dogodi se mala eksplozija. Čvrsto zategnut konac nervoze i iščekivanja prekida se naglo i pogledi, kao duge magnetske igle, probodu gomilu, kofere, preko ruke prebačene mantile. Čačanska domaćica poleti nekom u zagrljaj i vi nesmetano šmugnete u grad.”
Ovim neutemeljenim (ili utemeljenim?!) tvrdnjama, kojima se i sam autor podsmeva, počinje taj tekst objavljen u beogradskom dnevniku „Vreme”, s nadnaslovom „Dok Čačak privredno zamire”, naslovom „Ljubić se naglo podiže” i podnaslovom „I jedna banka iz Čačka preselila se u selo da bi izbegla plaćanje dažbina”.
Dragačevska predratna depresija
Tekst je, prema tome, posvećen propadanju i pasiviziranju Čačka, usled naglog razvoja Kraljeva i slabih prinosa voća prethodnih godina; posvećen je zamiranju Čačka, koji je „mali, nizak i neugledan”, koji nema ni vodovod ni kanalizaciju, mada je predsednik opštine to obećavao, dok je narod vrteo glavom i govorio: „Predsednikovo je da obećava, a narodno da ne veruje. Šta mi možemo…”
Reportaža se dotiče i stravične saobraćajne infrastukture Dragačeva, u kojem nikakvih puteva nema, čiji „prostrani plato” „ni na jednom mestu železnička pruga ne dodiruje”, zbog čega su seljaci osuđeni na volujski saobraćaj, pa o volovima bolje brinu nego o sebi, i dok njima od cigle zidaju velike štale, sami žive u niskim kućama.
Reportaža se takođe bavi naglim razvojem Ljubića, sela pored Čačka, u koji su se, blagodareći seoskom statusu koji sa sobom povlači niske dažbine, počeli da iseljavaju i sami Čačani, uključujući i banku „Morava a.d.”, koja se preselila upravo iz tog razloga. I ljubićki seljaci su prestali da prelaze most i plaćaju trošarinu, pa su počeli u svom mestu čekati kupce iz grada.
Naravno da se Čačanskoj opštini to nije dopadalo i naravno da su hteli da pripoje Ljubić, što je nailazilo na žestok otpor tamošnjeg življa, koje nije dalo na sebe i na svoju slobodu — u najčistijem i najdemokratskijem smislu te reči.
Ljubićka borba za slobodu
— Zašto mi da plaćamo dugove Čačanske opštine! Ne može, ne može! — govorio je jedan ljubićki kafedžije.
— A ako vas prisile? — pita ga reporterka Vera Stefanović (ona je potpisana ispod teksta, mada se u prvom delu Čačani obraćaju nekom „gospodinu”).
— Ko? Nas? To ćemo da vidimo. Stavićemo na glasanje. Ne kažu za nas badava da smo mala Sarska Oblast (dve i po godine pre objave ovog teksta, u Sarskoj oblasti, koja se nalazila pod francuskom okupacijom još od kraja Velikog rata, organizovan je plebiscit na kojem je stanovništvo ogromnom većinom odlučilo da se vrati Nemačkoj; prim. nov.) Nek se glasa, pa ko dobije većinu. Drukčije ne damo. Je li, druže — obraća se bakalinu, koji sluša.
— Jes, jes — odgovara bakalin. Čačak nek graduje, a mi ćemo po seljački.
Ljubić je danas deo Opštine Čačak, ali današnje opštine nisu ekvivalentne predratnim, već više odgovaraju predratnim srezovima, dok predratne opštine pre odgovaraju savremenim mesnim zajednicama, s tim što su prve imale kudikamo veća ovlašćenja nego druge sada.
Pojednostavljujemo, naravno, jer nisu sve opštine bile iste veličine, Beograd je recimo bio jedinstvena opština podeljena na kvartove, ali drugačije u okviru ovog teksta ne može. U svakom slučaju, Ljubić nije odbranio svoju slobodu. Grad ga je progutao, jer to gradovi rade.
Telegraf, P.L.
Da… Predratno vreme. Doba nepismenih i neprosvećenih. Mada, i danas je više nego evidentan manjak kvalitetnog obrazovanja i dobrog kućnog odgoja.
Rece jedna komunjara, koja verovatno zivi i dan danas u otetoj predratnoj kuci nekog nepismenog Srpskog domacina
Ne, živim na svojoj imovini. Pošteno plaćenoj. Samo ste potvrdili moje reči. Klasičan ste primer lošeg kućnog odgoja.
Platio stan 3 marke u vreme inflacije..Na čijoj zemlji je zgrada napravljena???
Na mojoj i ne smeta mi!
Nepismeni i neprosveceni ali vredni,radni,posteni,sposobni,slobodni…
Dodjose neki 1945 opismenise,prosvetlise svet i evo ima vec 30 god kako je taj prosveceni i pismeni svet dobio slobodu govora i dela,rezultate te prosvecenosti i pismenosti kusamo svaodnevno.
San svakog Uzicnina je da bude Cacanin
Ha ha samo vi sanjajte Cacani
Nikad čuo veću glupost…
Takodje…ko pise ovakve gluposti?
Grebić, niko ama baš niko e želi da bude a kamo li Užičani
nepismeni stvore! KAMO LI…KAMO LI ahahahaha
Grebići su sa leve strane MNorave, kad ćete to već jednom zapamtiti????
Kod nad u Užicu kažu, Šta si zino ko Čačani u soliter 😅 … Čačak ima samo pečenje.
E,moje tele..,gorih ljudi i olosa nisam sreo kao Cacana..,a u vojsci su bili najvece sise!!!
Baš lep članak, više ovakvih
Boga mi to bilo nekad.cacak je ozbiljno odmakao zadnjih 30 god.
Uzicani pate sto nisu Cacani.
Iskreno, Cacak je pobegao prilicno Uzicu, i to se vidi, a tek Kraljevu… Cacak ima sansu sa autoputem, ako je u potpunosti iskoristi, bice super mesto za zivot.
Kljucna stvar za razvoj Cacka u narednom periodu jeste da dobije univerzitet!
Kome je jos san da zivi u onoj rupi od grada, u Uzicu. Cacak je za Uzice, New York. Ravan, na reci, ima tri puta vecu povrsinu od Uzica i dva puta vise stanovnika. Jedini minus u Cacku su uske saobracajnice i mentalitet ljudi a to je najvise zahvaljujuci ovim dosljacima koji kada se dosele donose sve svoje ruzne osobine iz rodnoga kraja, ne pokusavaju da se promene i malo uljude. Jedini gradovi koji su za mene lepsi od Cacka su Subotica i N.Sad, ne razmatram Beograd koji ima vise stanovnika nego Cacak, Nis, Kragujevac, N.Sad i Subotica zajedno, tako da je neuporediv sa bilo kojim gradom u Srbiji.
Ajde bre seljoberi i malinari…sta vi znate sta je grad….Cacani su bili i ostali kulovo i tacka..
Čačak i autoput,pa Užice ima i aerodrom sa najdužom poletno sletnom stazom na Balkanu, autoput će proći za dve godine,blizina granica.. Ljudi da je sreće da oba grada napreduju a ne da se prepucavamo
Da, ima, samo beskoristan, zatrpan kasetnim bombama
E sad je užice dalekoooo od čačka!
Чачани долазили у Ужице да виде облакодере
Ovaj tekst liči na kosku bačenu narodu da se bavi praznom pričom i pravi probleme tamo gde ih nema.
Hahahahaha, u pravu ste, to sto se nema za leb nije vazno, vazno je da smo bolji od uzicana 😉
Molim sugradjane da ne tupe a prva su generacija u Čačku! Ere su uvek zavidele nama ali danas nije tako! Tamo je keš! Tamo je Zlatibor! Pogledajte njihove cene u kafićima i njihovu estetiku! Medjusobno se poštuju i nema jahanja izmedju sebe a kod nas!? Dovukao se zadnji šljam i nakotio! Čačak je sad na lošem glasu! Postali smo ko nekad crnje(CG) , svi nas pljuju!
Ne zna se ko je gori za parkiranje, Čačak ili Užice, a priča se o nekom daljem razvoju.
Ovi što stalno pominju otvaranje univerziteta, neka prvo pročitaju nešto na temu šta je univerzitet i čemu služi, jer univerzitet nije nešto što treba da ima svaki grad i svaki sokak, cela Srbija je malecna da bi imala jedan pristojan univerzitet poznat u globalnim razmerama, a mi bismo u svakom gradiću da pravimo univerzitet. Nije univerzitet politička stranka pa da se tek tako napravi.
A o pršuti… pa, kad se kaže „užički pršut“ ili „užička pršuta“, u stvari se radi o zlatiborskoj, jer je Zlatibor odavno poznat po tome, ne zbog neke specijalne tehnologije, nego zbog klime koja pogoduje sušenju mesa. Pojedine klanice još 90-ih podnose zahteve za dobijanje oznake „goografskog porekla“ za svoje proizvode, uključujući zlatiborski pršut.
Ni Čačak niti Užice ne mogu biti poznati po pršuti, jer nemaju klimu za to, iako svako meso može da se osuši na bilo kojoj lokaciji i dimom bilo kog drveta o čemu mnogi ne vode previše računa kada suše meso za svoje potrebe, iskustvom se ipak došlo do rešenja koja daju najbolje rezultate.
Otprilike, užičani se hvale zlatiborskom pršutom isto kao što se čačani hvale dragačevskom rakijom. Ono, kad nemaš ništa svoje, pa se hvališ tuđim!
Neki će reći da je Čačak čuven po pečenju – ispravka, nije čuven po pečenju, već po pečenjarama, ali dosta pečenjara je zatvoreno, ostalo je da radi nekoliko, a i kod njih je kvalitet problematičan, jer meso izgleda više kao da je bareno nego pečeno, i svi znamo zašto je tako.
Ovoliku količinu gluposti nisam pročitao otkako me je Mirko Poledica blokirao na tviteru.
Risto,sve je istzina što si naveo.
KAKVO JE OVO NADMETANJE—NISTE VI NI Č od Čačana NI U od Užičana NI LJ od LJubića, kakva malograđanština koja pravi podele i stvara bitnost od ničega!
Samo da upoznam Ristu da u razvijenim zemljama Evrope, Nemačkoj, Belgiji, UK se najbolji Univerziteti nalaze i u gradovima veličine Čačka jer su tu bolji uslovi za rad profesora i studenata. A rakiju i pršutu ne konzumiram…