Kovid-19 proširio rodni jaz u srpskom društvu

Epidemija Kovida-19 koja više od godinu dana remeti kompletan život, “kumuje” i retradicionalizaciji rodnih uloga u porodici i društvu, vraćajući ženu u kuhinju, navodi se u tekstu portala UGS Nezavisnost.

U Srbiji i u trećoj deceniji 21. veka kao da se podrazumeva da je staranja o porodici i domaćinstvu isključivo ženski posao. Čak i kada ona ima bolje plaćen posao nego partner, što je srazmerno retko, iako su po svim statistikama žene obrazovanije, odgovornije, pa i prilježnije na poslu. Sve dok im se kao nepremostiva prepreka ne postave porodica i kuća. Zato, prema Izveštaju o indeksu rodne ravnopravnosti u Srbiji, čak 67,9 odsto žena i šest puta manje muškaraca kuva i/ili obavlja kućne poslove svakodnevno.

Na nedavnoj konferenciji “Rodno odgovorno upravljanje – preraspodela neplaćenog rada” predstavljena je analiza o neplaćenim poslovima koja pokazuje da takav rad, koji uglavnom “pripada” ženi, vredi čak 21,9 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP)! Proizilazi i da zaposlena žena u toku godine treba da radi 35 dana više za istu platu sa kolegom muškarcem. I to u zemlji u kojoj žene čine 40 odsto poslanika i odbornika i čak polovinu Vlade.

Diplome i doktorati žena ćešće vise u porodičnim vitrinama nego diplome i doktorati njihove braće i muževa; recimo, godine 2019. u Srbiji je doktoriralo 448 žena i 344 muškarca. Statistika pokazuje da su među zaposlenima sa visokim obrazovanjem žene i muškarci gotovo brojčano izjednačeni, za razliku od onih sa srednjom školom gde na tri žene rade četiri muškarca, a sa nižim obrazovnim novoom to raste gotovo na jedan prema dva u korist muškaraca.

Realno je očekivati da će virusna epidemija usporiti trend rodnog ujednačavanja zarada, pošto se pandemija svalila na pleća žena, izjavila je ministarka za ljudska prava i društveni dijalog Gordana Čomić za portal UGS Nezavisnost.

– Žene čine većinu zaposlenih u sektorima koji su morali da rade uprkos Kovidu, u zdravstvu, školstvu, socijalnom staranju, trgovini… Pri čemu su dobile po još nekog člana na staranje. Ono što nije smelo da se dogodi, a dogodilo se, jeste stav poslodavaca da je lakše ili bar bezbolnije otpustiti ženu nego muškarca – rekla je Čomić.

Da je ministarka u pravu svedoči podatak, koji još nije konačan, da je u 2020. godini usled epidemije bez posla ostalo sedam odsto žena naspram četiri odsto muškaraca. Čomić smatra da su pouke pandemije podjednako važna tema za sindikate, poslodavce i zakonodavce, i to ne samo nacionalno, nego i globalno.

– Obaveza države je da ženi obezbedi sva prava koja joj pripadaju i ulije joj puno poverenje u zakone koji joj garantuju platu, da ne bude diskriminisana, zlostavljana, na kraju i otpuštena. Na sindikatima je da zaposlenu ženu zaštite – naglasila je Čomić.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković pretače u brojke godinu za nama koja slikovito prikazuje položaj žene, uz zaključak da je “situacija različito uticala na žene i muškarce kao i na već postojeće neravnopravnosti sa kojima se suočavaju žene na tržištu rada”.

– Može se reći da je zdravstvena kriza praćena i jednom pandemijom iz senke u kojoj su najveći teret podnele žene koje čine čak 86 odsto zaposlenih na ‘prvoj liniji odbrane od virusa’. S druge strane, kao dominantno zaposlene u nesigurnim oblicima rada, po ugovorima koji često ne dozvoljavaju sindikalno organizovanje, žene su češće morale da idu na prinudne odmore, dobijale su otkaze ili manje plate, morale samostalno da obezbeđuju zaštitna sredstva i slično – objasnila je Janković za portal Nezavisnosti. 

Poverenica posebno naglašava da je zatvaranje škola i vrtića višestruko podiglo opterećenje žena – uz posao i kućne obaveze, prelazak na onlajn nastavu im je dodelio i ulogu kućne učiteljice, što je posebno teško u porodicama sa manjkom stambenog prostora.

Janković navodi da su i 2020. najčešće pritužbe bile po osnovu pola, a posebno u oblasti rada i zapošljavanja: “Diskriminacija žena je najčešća u vezi sa porođajem, materinstvom  i negom deteta. S tim u vezi ovaj osnov se često pojavljuje uz bračni i porodični status kao osnov diskriminacije”.

Uprkos brojčanoj nadmoći u populaciji, posao ima 971.000 žena, naspram 1,333.000 muškaraca, a jaz u zaradama od 8,8 odsto znači da žena “radi” dodatnih 35 dana svake godine, i to za istu platu. Najveći rodni jaz na tržištu rada zabeležen je u uzrastu od 55 do 64 godine, u kojem je u radnom odnosu svega 40 odsto žena, naspram 61 procenta muškaraca.

U javnosti se lagano diže bura zbog Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti koji se već dugo “krčka”. Ministarka Čomić najavljuje da će ovog proleća, posle javne rasprave, zakon ući u skupštinsku proceduru. Kritike stižu i sa druge strane, pre svega zbog kašnjenja, ali i nedovoljnog učešća građana u njegovom oblikovanju.

Aktivistkinja za ženska ljudska prava Lola Milojević podseća da Vlada već treću godinu priprema nacrt novog akta o rodnoj ravnopravnosti, iako je Komitet UN još 2019. pozvao Vladu Srbije da usvoji novi zakon.

– O novom nacrtu se gotovo ništa ne zna jer je i javnost u međuvremenu suspendovana i aktuelizovane su neke druge teme. Sa fizičkim distanciranjem dogodilo se, zapravo, socijalno distanciranje izvršne vlasti od građanki i građana – ocenila je Milojević za portal sindikata Nezavisnost.

Ona je dodala da je Kovid 19 u globalnim razmerama dodatno produbio jaz rodne neravnopravnosti.

– Čak 17 država od 24 članice OECD-a koje su izvestile o ukupnom porastu nezaposlenosti u 2020. godini navode da su žene najviše pogođene. Pandemija je povećala ionako neravnopravan tretman neplaćenog rada. To može uticati da žene trajno napuste radno mesto, preokrenuvši ne samo napredak ka rodnoj ravnopravnosti već i dodatno zaustavljajući ekonomski rast – ukazala je Milojević.

_______________________________________________________________________