Milanu je žena poginula u Namenskoj pre 25 godina, a pravdu još čeka

Danas se navršava 25 godina od smrti moje supruge Vesne koja je stradala u kompaniji MB „Namenska“, a moja rana nikada neće zarasti, sa suzama u očima počinje priču za Nova.rs Milan Davidović iz Lučana. Kako kaže za naš portal, tužan mu je svaki dan, ali kada dođe decembar srce najviše krvari jer se u tom mesecu oženio sa Vesnom, koja je u tom mesecu i stradala.

– Dolazi i Sveti Nikola, naša krsna slava, pa se pitam da li je moralo tako da bude. Svi ljudi imaju saputnika koji im pomaže u pripremi, a moja Vesna je dve i po decenije pod zemljom – očajno kaže Davidović. On se i dalje bori sa avetima iz prošlosti i žali što najodgovorniji za smrt, kako njegove supruge, tako i drugih radnika u „Namenskoj“, počivši direktor Radoš Milovanović, nije dočekao ovozemaljsku pravdu.

– To mi je bio najgori dan u životu. Imali smo tada dva mala sina od šest i nepune tri godine. Vodio sam borbu dugi niz godina sa institucijama i fabrikom kako bih isterao pravdu na videlo, ali izgleda da samo svevišnji može da sudi, jer ovde nema ko – kaže Davidović.

Prema njegovim rečima, njegova supruga i još sedam kolega su izgubili život u ogromnom požaru koji se dogodio u fabrici decembra 1997. godne.

– U pitanju je bio lovački barut koji oslobađa veliku količinu gasa, nisam baš siguran u njegove karakteristike. Požar je izbio oko osam časova ujutru, ali mi niko nije javio. Otišao sam u Opštu bolnicu Čačak da zateknem Vesnu. Ona je imala 95 % opekotina trećeg stepena i nije stradala na licu mesta. Ja sam, čuvši šta se dogodilo odjurio u tu zdravstvenu ustanovu, ali deset minuta pre mog dolaska, povređeni su helihopterima prevezeni na VMA – kroz suze priča Milan.

Vratio se kući i telefonirao u beoradsku kliniku da naposletku i otišao u prestonicu zbog Vesne. Medicinsko osoblje mu je reklo da je bolje da ne ulazi, kako ne bi gledao, te da mu ostane u sećanju kakva je bila.

– Insistirao sam i video sam je. Pored nje je bilo još četvoro kolega na odeljenju intenzivne nege i ta slika mi i dan danas stoji pred očima. Kao da ste u filmu strave i užasa – ispričao nam je Davidović.

Kako kaže, svi su bili u zavojima, samo su im vrhovi prstiju vireli, a kroz nos i usta su bili ubačene cevčice za vazduh. Vratio se kući slomljen od bola i tuge.

– Nakon toga, opet sam se spremao da opet odem na kliniku, ali sam čuo da je preminula. Izdržala je trinaest dana – očajno kaže Milan.

Nakon nesreće, istražni sudija iz Čačka je podigao optužnicu protiv sada, već pokojnog direktora, Radoša Milovanovića , njegovih pomoćnika, saradnika, šefa proizvodnje, poslovođe i lica iz Sektora zaštite na radu.

– Posle podnošenja optužbe proces se odugovlačio, a u međuvremenu intervencijom advokata Milovanovića, razdovojen je, jer je on kao vojno lice premešten na Vojni sud. U jednom momentu stiglo je obaveštenje da se on obustavlja, jer vojni tužilac odustaje od gonjenja, jer nema dokaza da su učinili krivično delo – objasnio je Davidović dodajući da je blokiran i rad suda u Guči protiv drugih lica.

Potom je predmet izmešten u Čačak, bilo je odlaganja i samo je doneta jedna presuda gde su petorica iz civilnog sektora proglašeni krivim. Smanjene su kazne, pa su se žalili i slučaj je prešao na Apelaciju u Kragujevcu.

– Epilog je bio da su dva lica iz civilnog sektora dobila dvanaest i četrnaest, odnosno dvanaest meseci. Sva je pravda u tome – objasnio je Davidović.

Ovo je jedini put da je došlo do kraja suđenja za akcidente u Lučanima.

– Mislio sam da će za osam žrtava kazna biti veća, to je sramota. Sve je to prošlo, neki od nas i dan danas biju svoje bitke kako bi dokazali istinu, ali su bar mogli da pomenu na obeležavanju dana firme ljude koji su život dali na radnom mestu – očajno navodi Davidović.

Podseća i da se tragedija dogodila 3. decembra 1997. godine, ali je on svih ovih godina šikaniran jer je zahtevao da se preduzmu radnje protiv odgovrnih, ali i najodgovornijem – Milovanoviću.

– Važno je da su njemu aplaudirali, okrenuli se protiv nas, nesrećnika, koji smo izgubili sve kada su nam stradali članovi porodica, ali valjda ničija nije gorela do zore – zaključio je Davidović.

Podsetimo, dosad je u fabrici u Lučanima poginuo 21 radnik, dok je više desetina povređenih. Pojedine porodice i dalje čekaju pravdu za smrt svojih najbližih poput porodice Milivojević.

_____________________________________________________________________