Najteža očinska reč

Rezerva Desetog pešadijskog kupa bejaše se razmestila na podvisu Kablara, osluškujući između dva napada Austrougara ide li skoroteča iz komande, nosi li glas šta će i kuda će. Jesen 1915. u Rošcima mučno je odmicala, kiše su se sastavljale u niz, a četa kapetana Radomira Cvijovića, kad se da prilika, setno je pogledala ka svom zavičaju. Jer, svi u njoj i svi zemljodelci, potekli su iz četiri sela – Markovice, Rtara, Dučalovića i Negrišora – na susednom Ovčaru, koji je od ovog kablarskog stenja odvojen samo sutjeskom Zapadne Morave. Ali, ovo je rat, kome druga godina a kome četvrta.

Velimir Vasović kao narednik u zemunici na Solunskom frontu (1916) (Foto porodični album)

Velimir Vasović (1876) iz Dučalovića bio je pod puškom još od 1912, dolazeći nakratko svojima, da bi video kako su i zagrlio nevestu. Te jeseni otac Matija (1844) baš ga se uželeo, pa se spustio niz Ovčar, pregazio Moravu više Banje i uspeo se uz Kablar da bi video sina podnarednika. Na položaju u Rošcima, dežurni je uveo seljaka u kapetanovu sobu i tu se ovaj upita za zdravlje sa starešinom. Znaju se, iz istog su sela: Radomir je učitelj u Dučalovićima, i on je u vojni od 1912, i sad, evo, komanduje svojim đacima i seljanima.

Pozvali su Velimira a ovaj je, stupivši u sobu, blago prekoreo roditelja što se, bez preke nevolje, promeće kroz borbu i opasna mesta.– Doneo sam ti preobuke i nešto da prezalogajiš – veli otac, pružajući mu zavežanj sa vešom i čanak.

Kapetan sluša i ne upliće se, vidi da će Matija da nastavi:– I da ti još nešto reknem. Ima dosta tvojih drugova koji su kući došli.– Pa, ne misliš, valjda, da bih i ja to učinio? – uzvrati sin.– Računam, bolje ja da dođem tebi, nego ti meni. Da si mi se pojavio pred kućom, sekirom bih te sačekao – prevali preko zuba ostareli seljak.

Matija je tog trena na plećima osećao tragove tri godine Javorskog rata (1876–1878), a u duši zakletvu otadžbini. Za odbranu Srbije starac je mogao da ponudi samo još tih nekoliko reči, strepeći za ime porodice, braneći čast kao poslednje utočište srpskog seljaka.

Ova kratka povest u Vasovićima se održala putujući od oca ka sinu, i na vek od početka Velikog rata pripoveda nam je inženjer Dragan Vasović (78) iz Čačka, unuk Velimirov i praunuk Matijin. Deo porodične pamćenice posvećen je i Cvijovićima s kojima su njegovi preci bili suseljani.

Stari Cvijović, Kosta, familijaz u školi u Markovici, imao je Radomira i Svetomira. Prvi je završio učiteljsku školu i vratio se u rodno selo da prosvetuje, a za šest godina ratovanja dobio čin potpukovnika, najviši koji se u rezervi mogao steći. Drugi Kostin sin, Svetomir, diplomac Vojne akademije u Beogradu, služio je Srbiji čitavog života i u penziju otišao kao divizijski general.

Duboko u jesen one godine, četa Radomira Cvijovića obrela se na Vlasini, gde je Deseti puk bio brana Bugarima, štiteći odstupnicu srpskoj vojsci na jug. Tu je Velimir Vasović, najzad, bacio opanke od kuće ponete, pošto mu je kapetan Cvijović dodelio čizme, skinute s nekog bugarskog oficira. Kako se do njih došlo?

Jedne novembarske noći, naime, kapetan je od komandanta Desetog puka, pukovnika Vladimira Tucovića, dobio zadatak da sa četom zaustavi bugarski puk. Međutim, Cvijović je odmah zatražio da mu se naređenje izda napismeno.– Šta će ti to, Radomire? – upitao je pukovnik.– Pa eto, hoću da stavim u levi džep koporana, pored srca. Pa kad izginemo u neravnopravnoj borbi i dođem kod Svetog Petra a on me pita – „Radomire, što si poginuo?” – ja ću da mu odgovorim: „Poslao me moj pukovnik da poginem” – uzvratio je kapetan iz Dučalovića.

I izvršio zadatak. Najpre je poslao izvidnicu do neprijateljskih rovova a zatim i celu četu, jer su Bugari bili otišli u selo da se ogreju. Zorom, dok su se vraćali na položaj dočekala ih je strašna vatra iz sopstvenih rovova. Četa srpskih seljaka sa Ovčara razbila je deo bugarskog puka a drugi zarobila, i stekla veliki plen u oružju i obući. Radomir Cvijović je za takvo junaštvo dobio Karađorđevu zvezdu i čin majora.

Po povratku iz rata nastavio je da radi kao školski nadzornik u Čačku, gde je i sahranjen. Vasovići počivaju u rodnim Dučalovićima, Matija se upokojio 1929, a sin Velimir 1958. godine.