(Ne)spremni za Evropu
Mada problem zagađenja i zaštite životne sredine datira decenijama unazad, preciznije od vremena ubrzane industrijalizacije bivše SFRJ, čini se da je na aktuelnosti, kada je reč o srpskim vlastima, dobio tek kada je Srbija ušla u proces pridruživanja Evropskoj uniji. Na drugoj strani, tek kada se o problemu ekologije, a pod pritiskom propisa koje predviđa EU, počelo otvorenije govoriti u srpskoj javnosti i van naučnih i stručnih krugova, građani Srbije su se našli u situaciji da se suoče sa pogubnom i alarmantnom situacijom koja nikoga ne može da ostavi ravnodušnim.
Činjenica da Srbija u ovom trenutku ne poseduje nijedno postrojenje za termičku obradu otpada, a da je broj postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda minoran u odnosu na zemlje EU, kojoj želimo da se pridružimo, u potpunosti oslikava duboko ukorenjeni odnos prema životnoj sredini na ovim prostorima. Ako se to ima u vidu ne čudi stanje u kome se u ovom trenutku nalaze srpske reke, samim tim i Zapadna Morava i reke njenog sliva, za čiju revitalizaciju će, kako smatraju stručnjaci, biti potrebno mnogo vremena i novca, koje Srbija u ovom trenutku nema. Kada se svemu tome doda i pogubni uticaj zagađenja na zdravlje stanovništva, onda su u potpunosti razumljivi stavovi po kojima su ekologija i ekološki problemi najveća prepreka na putu Srbije ka Evropskoj uniji.
Osim toga zaštita životne sredine nameće i nimalo zanemarljiv politički problem, budući da se prema nekim podacima u Srbiju od 2000. godine na ime zaštite životne sredine slilo oko 700.000.000 evra, koji, sudeći na osnovu katastrofalne ekološke situacije, očigledno nisu utrošeni za ono za šta su bili namenjeni.
Da će zaštita životne sredine predstavljati najproblematičniju oblast u procesu pridruživanja Srbije EU do sada su, u nekoliko navrata, potvrdili i evropski zvaničnici. U više navrata oni su predstavnike srpskih vlasti upoznali sa činjenicom da se u EU izuzetna važnost poklanja ekologiji. Poglavlje 27 skrininga svim državama je predstavljalo najveći izazov na putu u EU, pa će se tako Bugarska i Slovenija naći pred Evropskim sudom, budući da nisu poštovale sve propise o odlaganju otpada.
– U Srbiji se trenutno nalazi više od 3.000 divljih deponija, a što je samo jedan od brojnih ekoloških problema sa kojima se suočavamo. Velike količine smeća ugrožavaju naše reke, a često kontaminiraju i izvorišta pijaće vode. Divlje deponije su najveći problem u Srbiji, naročito one pored reka, ali ništa manju ekološku opasnost ne predstavljaju ni divlje septičke jame. Drugi veliki problem je to što u Srbiji kolektori za preradu komunalnih otpadnih voda predstavljaju pravu retkost – objašnjava Jovanka Arsić Karišić iz Centralno-evropskog foruma za razvoj (CEDEF).
U Srbiji se sada nalazi sedam regionalnih deponija, a trebalo bi da ih je ukupno 29. Međutim, malo koja od njih je uređena u skladu sa evropskim standardima. Poglavlje 27 u pregovorima sa EU, koje se odnosi usaglašavanje propisa iz oblasti ekologije i zaštite životne sredine, najobimnije je i zahteva najviše ulaganja, a procena je da će nam za sređivanje trenutnog stanja do 2030. godine biti potrebno više od deset i po milijardi eura.
– Prisutni su brojni problemi u vezi sa otpadnim vodama, kao i sa raznim vrstama otpada, koji zahtevaju veoma ozbiljno usaglašavanje postojećih objekata i izgradnju potpuno novih. Mi pokušavamo da, koliko god je moguće, odložimo punu primenu propisa, jer je teško izvodljivo da sve bude sređeno u predviđenom roku – kaže Jadranka Joksimović, ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije.
Kada se u obzir uzme generalno stanje u oblasti zaštite životne sredine sa kojim se suočava Srbija, onda su razumljivi stavovi da se vremenom većina, nekada čistih srpskih reka, poput Zapadne Morave, čiji bi sliv u gornjem toku mogao da predstavlja izuzetan potencijal, bez obzira da li je reč o vodosnabdevanju ili turizmu, pretvorila u kanale otpadnih voda, čemu se, da tragedija bude veća, ne pridaje veliki značaj, čak se, stiče se utisak, ovaj problem pokušava marginalizovati i minimizirati bez obzira na dalekosežne posledice. U nastojanju da iznađu nekakvo objašnjenje za katastrofalnu ekološku situaciju predstavnici vlasti najčešće posežu za argumentom koji se odnosi na nedostatak novca i tešku privrednu i ekonomsku situaciju sa kojom se suočava Srbija.
Prema podacima sa kojima se spekuliše u javnosti od 2000. godine EU je Srbiji dala oko 700.000.000 eura na ime zaštite životne sredine, ali upućeni kažu da taj novac nije trošen namenski. Budući da se u ekologiju u Srbiji decenijama nije ulagalo, ne čudi da se u Srbiji prerađuje svega 10 procenata otpada, dok razvijene zemlje, bilo da je reč o članicama EU ili ne, prerađuju čak polovinu i ponovo ga upotrebljavaju na neki način ili pretvaraju u energente. Osim stvaranja zdravog životnog okruženja i očuvanja prirode i njenih resursa ekologija predstavlja i izuzetan ekonomski potencijal, što u situaciji velike stope nezaposlenosti, sa kojom se suočava Srbija, uopšte nije zanemarljiv faktor. Međutim, da bi se i u Srbiji razvio “reciklažni biznis”, koji u razviojenim zemljama donosi veliki profit, kako ističe Filip Radović iz Agencije za zaštitu životne sredine, neophodno je pre svega, podići ekološku svest građana, dok država ima zadatak da stvori poslovnu klimu u kojoj privrednici prepoznaju upravljanje otpadom kao dobar biznis.
– EU godišnje povrati više od 24 milijarde evra iz industrijskog otpada i zapošljava na ovim poslovima više od pola miliona radnika, a mi još uvek nemamo ni jedno postrojenje za termičku preradu otpada – kaže Jovanka Arsić Karišić iz CEDEF-a.
Tekst je realizovan u sklopu projekta “Zapadna Morava – biser prirode ili slika i prilika nebrige” koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja RS u skladu sa Konkursom za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2016. godini. Stavovi izneti u pomenutom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
______________________________________________________________