Novi broj Čačanskih novina

Od utorka 15. marta, u prodaji je novi broj Čačanskih novina u kojima, između ostalog, možete pročitati: 

Zemaljski dani peku

Danas, trinaest godina kasnije, Srbija možda još ne bi stigla tamo gde ju je video pokojni Đinđić, čiji lik su najbrutalnije moguće izbagatelisali oni što su ga ničim izazvani nasledili, ali bi njeni građani imali neku nadu. Ovako? Ovako, svima koji još uvek nisu digli ruke, pre svega od sebe, pa onda od svega ostalog, ostaje da se svakog bogovetnog marta, preslišavaju čije to grehe oni i njihova deca ispaštaju.

Piše: Aleksandar Arsenijević

Nekada je Vuk D. bio opozicionar „do koske“. Danas je rukoljubac svake vlasti. Nekad je Vuk D. na Trgu pod sobom držao desetine hiljada pristalica. Danas ni 500 ljudi ne može da sakupi.

Piše: Aleksandar Bećić

Za razliku od partijskih navijača i dela javnosti koji površno gleda na politiku, većina poznavalaca čačanskih političkih prilika istog trenutka kada je promovisan Ivan Ćalović, izrazila je sumnju da je njegovo stavljanje na čelo lokalne izborne liste pokušaj bacanja prašine u oči potencijalnim biračima. Da je Ćaloviću namenjena uloga da u izbornoj trci trči za drugoga. Da u senci njegovog ličnog i profesionalnog integriteta nađu utočište i domognu se odborničkog mandata i neke funkcije u gradskoj upravi i javnim preduzećima oni čije lične i profesionalne reference ne dobacuju ni do kućnog saveta.

Piše: Aleksandar Arsenijević

Iskreno, bljutavo mi je bilo da gledam kako Veliki Vođa odaje poštu Zoranu Đinđiću. Bilo mi je oduvek bljutavo i uvek će mi biti bljutavo. Kažu da je to politička korektnost. Za mene je to loše izrežirana predstava u kojoj (o tempora, o mores) učestvuju oni protiv kojih se Zoran borio.

Piše: Aleksandar Bećić

Prozori su od hartije, krovovi od drveta ko i piramidni dimnjaci, kaldrma glavne ulice sa do čukljeva dubokim rupama koje prete čoveku i konju, unaokolo šuma i nekoliko bašta sa šljivama i vinovom lozom. Ovo je tip gradnje od velikog Beograda do Malog Požarevca, jedan malo bolji od drugog.

Piše: Milica Baković

Slobodan Matijević se nikada nije “trkao” i takmičio sa kolegama i drugovima, već isključivo sa samim sobom. Bio je od onih, koji se nikada nisu brinuli, hoće li se nekome dopasti. Kada se nakupilo 28 godina i stekao tadašnji famozni uslov za “rad u inostranstvu” Miloš Pikoš Jovašević odlazi u Belgiju, u tim po imenu Lirs, gde je igrao solidno, dve sezone, do 1980. godine.

Pišu: dr Zoran Antonović i Mišo Naumović

__________________________________________________________