Питање за чачанске комуналце и саобраћајце

Већ одавно, Љубићани се чуде зашто се  благовремено не обнављају пешачаки прелази у саобраћају веома оптерећеној магистралној градској улици, која носи име Миленка Никшића. Том саобраћајницом,од моста до некадашње железничке рампе, не само у току дана него и преко ноћи, пролазе десетине хиљада разних возила. 

Колоне аутомобила, камиона,  аутобуса, мотоциклиста и бициклиста, простиру се у недоглед. Ни старији мештани, међутим,  не сећају се када су оне беле штрафте последњи пут обележене како ваља. Нема чак ни знака да се на два места  налазе пешачки прелази, код којих се улази из споредних улица. Саобраћај делимично регулише једини семафор, који се налази на првој раскрсници, долазећи  од центра града, преко  моста, на коме месецима опстаје једна тешко видљива рупа.

ЗАШТО ЈЕ ВЕОМА ПРОМЕТНА УЛИЦА МИЛЕНКА НИШИЋА БЕЗ ВИДЉИВО ОБЕЛЕЖИНИХ ПЕШАЧКИХ ПРЕЛАЗА?

Ако се овако настави, питање је само дана када ће неко од пешака овде настрадати. Пре неко вече, недалеко од прелаза између две апотеке,  пришао сам двојици саобраћајних полицајаца, који су стајали  поред паркираног службеног возила. Упитао сам их: „Момци, видите ли да онуда масовно прелазе људи, ено чак и једне жене са дететом у колицима, а возачи који нису одавде, сигурно не знају да се ту налази пешачки прелаз и да треба да стану ? Нису проговорили ни рече. Само су одмахнули главама. Као да их то не занима. Меркају само коме да наплате некакву казну…

Р.П.

_________________________________________________________________