Potresna priča sa čačanskog groblja

– Ime mi je Samir Bajramović. Imam 12 godina, ali kao da mi je mnogo više. Jer, za jednu moju godinu proživeo sam koliko moji vršnjaci za pet. Najmanje. Život me nije mazio, kao ni većinu romske dece. Ali, to nam je sudbina. Valjda… ne znam. Zakleo sam se pre godinu dana – ima život da promenim. I, eto!

Samir Bajramović

Ovo mi je ispričao dečak, kojeg sam sreo u nedelju predveče na čačanskom groblju dok sam palio sveću na grobu mog strica. Grobljansku tišinu mi je tada prekinuo tihi dečački glas, koji je tako lepo pevao „Tužno leto“ od Tome Zdravkovića. Uzgred je kupio vosak oko spomenika. Od tog posla, kasnije mi je ispričao, živi i on i njegova mnogočlana porodica. Prethodno me je učtivo pozdravio i priča je krenula sama .

– Znate, ja sam rođen u Čačku. Ali nisam rastao uz majku i oca, već u hraniteljskoj porodici. Baš kao i moje tri starije sestre – Adisa (13), Edisa (16) i Elza (18). Bili smo podeljeni u dve porodice u selima kraj Velike Plane. Moralo je tako da bude, jer, kako mi je majka, posle pričala, otac nas je ostavio i nije imala od čega da nas hrani, obuče, školuje – pričao mi je ovaj starmali dečak. – Nije mi kod hranitelja bilo lepo. Tukli su me za svaku sitnicu, ponekad sam po ceo dan bio u ćošku po kazni. Dešavalo se i da mi do večeri ne daju ništa da jedem…

Onda je odjednom prekinuo priču i nastavio da peva.

„Srce moje deli se…“, gotovo kroz šapat, iz duše je izlazio tekst poznate pesme. Posle strofe je nastavio gde je stao.

– Kada sam čuo da su mi se sestre vratile majci, koja je u međuvremenu dobila još dvoje dece iz drugog braka i još jedno iz trećeg, odlučio sam da se i ja vratim svome domu. Nisam znao ni gde je, niti da li ima krov nad glavom. Samo sam želeo da se vratim majci. Često sam mislio o njoj, o tome zašto me je ostavila. Socijalni radnik ju je pozvao i ona je došla do Plane. Zagrlila me čvrsto. Počela je da plače. Rešila je da me vrati. Bio sam presrećan.

Dok mi je govorio o svom životu, ponekad bi zastajao, pogled bi nakratko spuštao ka zemlji.

Sada mi je u Čačku mnogo bolje. Ma najbolje. Iako nemamo nikakve uslove za život, meni je bitno da smo svi zajedno i da imamo sreću u kući. Nas jedanaestoro živi u jednoj kući, koja nije naša. Nemamo struje, uveče palimo sveće. Mnogo nas je, ali za svakoga ima da pojede. U stvari, ono što imamo majka podeli na jednake delove. Ona ne odvaja decu, svakoga podjednako voli. Majka je majka! I sve nas drži da budemo čisti, iako nam je dosta stvari poderano.

Pokazao mi je da je napunio punu kesu voska. Od kako se vratio kući, kupi izgorele voštanice na groblju. Sav novac daje u kuću.

Na kraju, Samir se nasmejao:

– Najviše volim da pevam. To će biti moj život. Čujte ovu, moju omiljenu: „Ciganiin saaam aaaal’ naaaajlepšiii…“

MENE NIJE SRAMOTA

– DOLAZIM na groblje u suton, kada nema puno naroda. Nije me sramota što ovo radim, nije me sramota nijednog posla. Znam da cepam drva, pomažem majci u kući. Čistim, perem. Sve radim… Idem i u školu. Peti sam razred. Neće drugari da se druže sa mnom. Čak i kada se sa nekim pitam, oni posle rukovanja brišu ruku.

U njegovim očima, dok je ovo izgovarao, prvi put se videlo da ga to boli. Njegov bistar pogled za trenutak zamutile su suze. A onda je opet presekao pesmom.

Vlade Ilić, Novosti