Procureo snimak sramne ponude direktora iz Lučana porodici stradalog mladića

Hoćete da radite ovde? Evo sad odlučite! Recite i naći ćemo vam radna mesta koja nemaju veze sa ovom opasnom materijom, nećete je pipnuti… Mogu da vam sredim za radno mesto… kada god hoćete… Ako možemo nešto da pomognemo da ublažimo vašu bol, ja sam tu…

Ovo je „ponuda“ direktora fabrike u Lučanima „Milan Blagojević – Namenske“ Radoša Milovanovića upućene sestri i majci poginulog mladog radnika Milomira Milivojevića. Direktor, koji je izveo radnike pred ivanjički sud i na koje se ovih dana vrši pritisak da tuže medije koji pišu o njemu, snimljen je kada je Milovanović jedini put primio porodicu nastradalog mladića i razgovarao s njom. Danas se direktoru, koji je ostao na funkciji iako je pre 15 godina otišao u penziju, sudi za ovu tragediju. Razgovor koji „Blic“ objavljuje porodica je predala kao deo dokaznog materijala tužilaštvu.

Objavljujemo potresne delove razgovora porodice sa direktorom Milovanovićem koji u dvočasovnom audio-snimku često povisuje ton i lupa rukom o sto. Prva rečenica koju izgovara Milovan, otac tragično nastradalog mladića:

– Konačno i ja da dođem do vas, direktore… preko mrtvog sina… (čuje se plač)

Otac naglašava da je jedini cilj razgovora da se sazna istina, da se predaju nalazi interne istrage, da direktor smeni odgovorne.

– Jedan od poslovođa koji, kako ste rekli njima, spasava živote, na spisku građana Srbije se vodi kao nepismen.

Direktor: Kako se vodi?

Otac: Kao nepismen.

Direktor: Nesposoban.

Otac: Ne, direktore, nepismen, i to može da se proveri, direktore.

Direktor: Ja sam ga postavio i on je jedan od najsposobnijih ljudi. Nećeš ti sada da ceniš ko je sposoban, a ko ne! Šta je cilj ovog razgovara? Šta ja mogu da uradim?

Otac: Da nađete krivca… Deset puta sam se ovde najavljivao i zato je ovaj čovek ovde sada (advokat). Mi jesmo ljudi nižeg sloja.

Direktor: Ima tužilac, komisije… Ti tražiš istinu, a ja sam spreman da vama pomognem. Shvataš da to može uvek da se desi… Spreman sam da razgovaram o svemu, ako možemo nešto… ako možemo nešto da pomognemo da ublažimo vaš bol, ja sam tu. A to da li su radnici nosili odela, nisu nosili odela… Obaveza fabrike je da im kupi cipele i odela…

Otac u prvom delu razgovora navodi da njegov sin i ostali radnici nisu imali zaštitna odela, da je u pogonu bilo više baruta nego što sme i što je propisano.

Otac: Bilo je preko 1.500.

Direktor: Ja znam da je bilo više… ali pretera ga…

Otac: On bi pobegao momak i onako je dete pobeglo… Kolika bi, direktore, eksplozija bila i koliki plamen da je bilo po propisima baruta.

Direktor: Postavili smo kamere, hoćeš da vidiš?

Otac: A sad ste postavili i kamere i nova burad, svaka vama čast! Ali što to niste naredili ranije, moje bi dete bilo živo… jer nije tačno ovo što ja pričam… Evo, recite mi „Milivojeviću, lažeš“, recite mi ovde pred svima! Evo, recite vi meni, direktore, kada je nepismen čovek bio na odgovornom radnom mestu?

Direktor: Šta, bre, pričaš ti?! Pa ja na fakultetu ništa nisam naučio, sve što treba da znaš, naučiš ovde…

Otac postavlja pitanja i obraća se ostalima u prostoriji, među kojima su i neke poslovođe, sindikalci, i pita vezano za bure koje je eksplodiralo:

– Koristi li se, direktore, poliuronska kesa? Reci, Šuljagiću, koristi li se, je l‘ bila vreća u buretu, sine moj? Reci, ja sam svoje dete sahranio… Te se vreće, direktore, nose kući, a u buretu ih nije bilo…

– Sad se koristi – odgovara muški glas.

Drugi deo razgovora je o zboru koji je direktor držao posle tragedije u kojoj je osim mladića Milomira tragično nastradao i njegov stariji kolega. Direktor sam počinje da govori o zboru radnika i da je „držao govor i mnogo ga je zabolelo“. Otac ga pita „kada ste rekli da je moj sin šutnuo bure i ono se zbog toga zapalilo?“.

Direktor (povišenim tonom): Ako hoćeš sa mnom da razgovaraš ubuduće, imaš da mi kažeš njihova imena, onih koji su ti to rekli.

Otac: Pa da ti ljudi budu otpušteni sutra.

Direktor ubeđuje oca da su ti ljudi koji su mu to ispričali „opasni za proizvodnju“ i pita oca: „Hoćeš, Milovane, da spaseš ljude“? Otac odgovara da nisu opasni već „ekstra radnici“. Direktor lupa o sto.

Direktor: Reci imena, evo neće ništa da im se dogodi, evo, potpisaću. Hoću da spasemo ljude!

Otac: E, moj direktore, vi onda mene ne poznajete dovoljno… ja da sam takav čovek, moj sin ne bi poginuo i radio na valjcima… ako treba ja sada neke momke… koji bi mi bila deca, ja se ne bih zvao čovekom… Meni se kuća u ovoj fabrici zatvorila, a slava ugasila…

Direktor i dalja ubeđuje oca da kaže koji su radnici preneli šta je on pričao. U jednom trenutku kaže da će opet sazvati zbor, pa neka kažu koji su.

Otac: Recite mi jednog čoveka koji sme da kaže nešto protiv vas. Vi mi recite jednog, a ja ću vama da kažem svih deset ovih. Koji radnik sme nešto da kaže protiv vas? Ja vama tražim jednog, a vi meni deset. Kako smo ja i vi, direktore, na istoj strani? Zašto se ne preduzima nešto da se dokaže krivica jednom u ovoj fabrici? Biće krivi mrtvi u tom vašem izveštaju što najavljujete… ja ne mogu da živim sa ovim bolom, dete da mi živo izgori. Evo, izmaknite se svojim uticajem, pa da dokažemo da smo na istoj strani… Meni život ne znači ništa, dva puta sam pokušao da se ubijem…

Nekoliko meseci posle tragedije i ovog razgovora, na zboru neki od radnika su se usprotivili navodima direktora o uzroku nesreće. Pet radnika je dobilo otkaz, dvojica dok su bili na bolovanju. Jedan od njih, Nikola Živković (26), svedočio je za „Blic“: „Kuvalo je u meni…, a onda je direktor rekao: ‘Mali je poginuo jer je šutnuo bure!’. Tada sam pukao! Na sve te laži! Otkaz sam dobio pismom na kuću“.

Mučan razgovor porodice i direktora se nastavlja pitanjem:

Direktor: Jer ti sada hoćeš celu fabriku da zatvorimo?! (viče)

Otac: Ovde nije reč o fabrici, već o krivcima. Koga ste smenili?

Direktor: Nemam boljeg poslovođu od tog.

Otac: Gde je bio taj vaš najbolji poslovođa kada je izgoreo moj sin… Pio kafu! Hoćemo dalje? Je l‘ treba taj poslovođa da se šali sa ženama u kafiću, a ni predradnika tamo nije bilo kada je izbila tragedija?

Direktor: Tebi sin poginuo, a ti pričaš o ženama! Milovane, pričaš o ženama!

Otac: E, moj, direktore…

Razgovor je prepun navoda o samoj tragediji i neregularnostima koje su se dešavale. To ostavljamo tužilaštvu. „Blic“ prenosi ostale delove kojima ne remetimo istragu:

Direktor: Ja sam mislio da će ovaj razgovor teći drugačije.

Otac: Recite iskreno, šta ste mislili? Da prodam mrtvog sina? O čemu da pričamo? Pa meni pare ne trebaju!

Direktor: Meni su rekli da pričamo… zaposlenje supruge, ćerke… Evo ja sam spreman i razmišljao sam i ono što ja mislim je da nemate dodira sa fabrikom i barutom… jer ja uporno tvrdim da se nikad ne zna kada može da eksplodira i da se zapali… Odlučite hoćete li da radite u fabrici…, a tebi, majka, biće lakše ako počneš da radiš osam sati… Ti samo reci hoćeš, a ja ću da razmislim koje radno mesto, za nju (sestru) imam, a nećeš da pipneš ove opasne materije.

Čuje se otac u pozadini koji kao za sebe izgovara poslednje reči svog sina: „Joj, tata, kako je planulo čim smo spustili bure…“ Ni majka ni ćerka ne govore o zaposlenju… Razgovor se završava tako što direktor govori da je tu za sve. Poslednje na snimku se čuje:

Majka: Da saznamo ko je odgovoran.

Otac: E, to se bojim da nikada nećemo saznati.