Prohladni nedeljni dan u Valjevu

У недељу, 27. новембра, у ваљевском спомен-пaрку Пети пук одржан је комеморативни скуп поводом 81. годишњице пострадања две стотине седмадесет и шест партизанских бораца које је немачки окупатор стрељао на том месту. Окупљању на Петом пуку присуствовала је и група од 22 члана чачанске органзације СУБНОР-а.

На две седмице пред пад Ужичке републике, негде половином новембра 1941. године, неколико стотина партизана заробили су четници у више места на простору дотадашње слободне територије. Потом су групе заробљеника транспортоване преко Горњег Милановца и Љига ка Лајковцу и Ваљеву. У замену за неколико сандука муниције и пушака, равногорци су код Словца и Диваца заробљене партизанске борце предали Немцима. Заробљеници су десетак дана држани у Дивцима код Ваљева, а одатле су 27. новембра изведени на ваљевски Пети пук, на стрељање. У тој скупини бораца било је антифашиста са разних страна – из Бајине Баште, Ужица, Севојна, Пожеге, Косјерића, из Ваљева и ваљевске околине, из Лајковца и Уба, из Аранђеловца и Лазаревца, из Љига и качерског краја… из Горњег Милановца и са таковско-рудничких страна, из Чачка и Драгачева… На двема пространим спомен-плочама, начичканим клесарским словима, на ваљевском Петом пуку, уписана су имена жртава.

Прошлонедељна комеморација окупила је једва стотинак поштовалаца Народноослободилачке борбе, то јест чувалаца успомене на њезина војничка прегнућа и огромне жртве. Венце су положиле борачке делегације из Ужица, Пожеге, Чачка, Лајковца и Ваљева. Осим што су изговорене неколике реченице, крцате фактима, и обојене дужним пијететом, никакав пригодан програм овога пута није приређен.

Током неколико сати бављења у Ваљеву, Чачани су у ваљевском парку Пећине, покрај Колубаре, одали пошту и Милици Павловић Дари, хероини из чачанског Ивањичког сокака. Пред рат радила је у Ваљеву као млада професорка књижевности. По партијском задатку деловала је у ваљевском крају као један од организатора партизанског устанка из 1941. године. Као боркиња у илегали деловала је врло активно. У априлу 1942. постала је секретар Окружног комитета КПЈ за Ваљево. Њен живот је окончан на стравичан начин, у селу Лелићима, почетком јуна 1944. године, када је допала шака ваљевским четницима: рањавање, физичко мучење, силовање, пробадање камама, да би јој био на концу пререзан врат.

Чачани су у прошлу недељу посетили и брдо Крушик. На тој благој узвисини понад Ваљева уздиже се двадесетак метара висок метални споменик народног хероја Стевана Филиповића. Као Хрват са ушћа Неретве – из Опузена код Метковића –  Стјепан (то јест Стипан) се у младићким својим годинама обрео у Крагујевцу. Крагујевчанином је постао у другој половини тридесетих. У Граду на Лепеници, у крагујевачком Арсеналу, уврстио се међу комунисте. Партија га у лето 1941. шаље у ваљевски крај да подиже и распламсава Устанак.

Брзо се прочуо по јунаштву. Постао је најпре заменик командира Колубарске чете Ваљевског НОП одреда, а затим и командант Колубарског батаљона. Војевао је и из састава Подринског одреда, као командант Поцерског батаљона. О том омаленом момку лепога лица беше се по Тамнави, Качеру, Азбуковици, Подрињу и Поцерју пронео глас као о чуду од војника и јунака. Прочуо се под партизанским именом Стева Колубарац. Концем децембра 1941. допао је у руке четницима, потом Недићевој специјалној полицији и Немцима. У вишемесечним ислеђивањима и мрцварењима није никога одао.

На дан 22. маја 1942. године јавно је обешен на Великој пијаци у Ваљеву, у петак, на пазарни дан, пред масом света. Имао је двадесет шест година. У последњем обраћању, позивао је присутан народ да се диже против фашиста. Притом је стајао усправно, са уздигнутим рукама и стиснутим пестима. Није могао никоји заборав затрпати сведочења ваљевских очeвидаца који су присуствивали смакнућу Стеве Колубарца. У предсмртним часцима херој је нашао снаге да не дозволи да му омчу на врат намичу ни немачки војник ни његов четнички помагач, сам је то урадио, одрешитим покретом. У другој половини ХХ века фотографија са Филиповићевог вешања обишла је читав свет. У одговарајућем увеличању, налази се, кажу, и у некој од просторија зграде Уједињених нација, на Ист Риверу.

Текст: Братислав Јевтовић     Фото: Драган Ерић

__________________________________________________