Sećanje na hrabru medicinsku sestru

Danas je u čačanskoj Bolnici bio dan za sećanje na hrabru medicinsku sestru Milku Đurašić. Prethodnih godina organizator prigodnog pomena bio je SMSTS (Sindikat medicinskih sestara i tehničara), a ove godine poziv zaposlenima da dođu pred spomenik u krugu Bolnice uputila je Uprava Bolnice. 15. marta 1972. godine ekipa virusologa i epidemiologa Instituta za virusologiju i imunologiju „Torlak”, pod elektronskim mikroskopom ugledala je virus variole vere. Najcrnje slutnje su potvrđene: posle 1930. godine Srbija se ponovo suočila sa velikim boginjama. Virus je potvrđen kod obolelog čiji su uzorci stigli iz prizrenske bolnice. To je doprinelo da se rasvetli slučaj drugog pacijenta, koji je nekoliko dana ranije – 10. marta, umro u beogradskoj bolnici, a imao je dijagnozu alergije. Pokazalo se da je i on bio zaražen variolom.

Od velikih boginja, u proleće 1972. godine, u tadašnjoj Jugoslaviji, u poslednjoj epidemiji u Evropi, obolelo je zvanično 184 i umrlo 40 ljudi, 26  na Kosovu, sedam u Beogradu, pet u Novom Pazaru, jedan u Čačku i jedan u Ležimiru kod Sremske Mitrovice.  U Institutu za imunologiju i virusologiju „Torlak“ pojava variole vere potvrđena je 15. marta. Već sutradan „Glas Amerike“ objavio je vest, ali će ona u Titovoj Jugoslaviji čitavu narednu nedelju, sve do 22. marta, biti pod embargom. Tada počinju strah, panika i redovi za vakcinu. Od 22 miliona Jugoslovena, vakcinisano je 18 miliona! 

Zvanična verzija da je bolest u zemlju uneo Ibrahim Hoti, po povratku sa hadžiluka u Meku, zapravo, nikada nije potvrđena. Epidemija je počela u selu Danjane kod Đakovice i proširila se preko Novog Pazara na Čačak i Beograd, a sporadičnih slučajeva je bilo i u drugim gradovima. Prva žrtva bio je Ljatif Mumdžić iz Novog Pazara koji se nekoliko dana ranije sreo sa Hotijem. Umro je 10. marta bez prave dijagnoze, a kasnije će se ispostaviti zapravo od – variole vere. Evo šta o tim danima piše Nikola Bura u svojoj knjizi Bez obdukcije.

……Latif posle susreta sa Hotijem dobija jake bolove u stomaku i leđima i odlazi u Dom zdravlja u Novom Pazaru. Posle nekoliko dana, zbog sumnje na alergijsku reakciju na penicilin, upućuju ga na Odeljenje za kožno-venerične bolesti Opšte bolnice u Čačku, gde su inače upućivani bolesnici iz Novog Pazara. Sve ide po protokolu.

– Oko tri sata izjutra 8. marta 1972, zazvonio je telefon u stanu dr Dobrile Mićović, specijaliste dermatovenerologije Opšte bolnice u Čačku, piše u svojoj knjizi Nikola Bura i nastavlja: Nakon konsultacija dežurni lekar dao je pacijentu terapiju, da bi po prijemu prepodnevne smene dalju brigu o učitelju preuzela dr Mićović. Sa njom u smeni bila je i mlada dvadesettrogodišnja medicinska sestra Milka Đurašić.

Sa Latifom Mumdžićem u sobi ležao je tridesetogodišnji radnik čačanske Slobode Milan Kovačević. U svom dnevniku opisao je stanje mladog učitelja: 

– Sav je u ospama. Ima neke bobice, po vrhu beličaste, po dnu crvene. Preko dana mu je sve teže. U nekom bunilu je, pljuje svuda oko kreveta. One bobice ima i po dlanovima i po tabanima. Dr Dobrila Mićović i sestra su zabrinute. (…) Pošto je Novopazarcu bilo sve teže, ja i moj drug Tomislav Radovanović prilazimo i stavljamo mu obloge. Onako samoinicijativno, sa željom da mu ublažimo muke. Uzimamo gazu, nakvasimo je i stavljamo po telu. Ali, obloge se osuše za dva-tri minuta. Samo para izbija. Mi opet nakvasimo… – nastavlja Kovačević. 

– Iz njegovih beležaka – piše Nikola Bura – saznajemo i da je oboleli Latif u popodnevnim časovima prenesen na drugo odeljenje, jer je tamo soba bila ‘hladnija i prijatnija.

 Bura dalje navodi kako je učitelj preko dana imao bolove u grlu i krstima, da su ga pregledali odgovarajući specijalisti i prepisali mu terapiju. Noć je proveo relativno mirno, a ujutro je bilo drugačije.

– Učitelj mora hitno za Beograd – bila je odluka doktorke Mićović rano izjutra 9. marta.

Do Beograda je dovezen sanitetom sa Snežanom Čvorović, koja je svakog časa trebalo da rodi blizance, i njenim nimalo oduševljenim suprugom Živkom, koji se bezuspešno opirao ideji dr Mićović da čovek u takvom stanju putuje sa njegovom trudnom ženom.

-Bilo je 11 sati pre podne kada se sanitetsko vozilo sa čačanskim registarskim tablicama zaustavilo ispred glavnog ulaza u Dermatovenerološku kliniku u Beogradu. Prijem najavljenog bolesnika obavljen je brzo, da bi nakon par minuta bio smešten u sobu broj 18 na drugom spratu, u kojoj je već ležalo pet pacijenata…“ Tog dana na klinici su se održavale vežbe sa studentima IV godine medicine, pa je direktor klinike odlučio da studentima pokaže bolesnika kao „izuzetno težak slučaj penicilinske alergije„… „Bilo je i mišljenja da se ne radi o alergiji, ali je ipak oko 13.30 prispeli bolesnik zamoljen da stepeništem siđe u prizemlje zgrade da bi ga potom, u velikoj sali, videlo preko stotinu studenata. Sledećeg dana, 10. marta, u 21 sat i 15 minuta, Latif Mumdžić je preminuo istrpevši paklene muke. Umro je na svoj 29. rođendan. Na variolu niko nije posumnjao.

Prva žrtva variole vere iz redova zdravstvenih radnika bila je medicinska sestra Zdravstvenog centra u Čačku Milka Đurašić, koja je preminula 24. marta 1972 godine. Milka je bila jedina žrtva u Čačku.

Epidemija je zvanično trajala do 30. aprila, kada je „dekretom“ proglašeno odjavljivanje. Manjih talasa obolevanja bilo je do sredine maja. Upravo zbog te političke igre, kasnijeg prijavljivanja i ranijeg odjavljivanja epidemije, sumnja se da je obolelih bilo više nego što je zvanično zavedeno, blizu 200 ljudi.

Danas su zaposleni u čačanskoj Bolnici položili cveće na spomenik medicinske sestre Milke Đurašić i kratkim govorima obeležili sećanje na događaj od pre 44 godine.

– Zahvaljujem svima koji ste se kao kolege i koleginice odazvali pozivu da našoj Milki odamo poštovanje za njeno hrabro i nesebično bavljenje poslom medicinskog radnika – rekla je glavna sestra Bolnice Jelena Glišić.

– Milka je kao medicinska sestra radila na Kožnom odeljenju i imala je samo 23 godine kada je proglašena epidemija. Bila je i jedan od dobrovoljaca kada je u Lovcu otvoren karantin. Dr Mijušković iz Beograda rukovodio je karantinom. Milka nije bila vakcinisana i bila je potpuno svesna opasnosti kojoj se izlaže kada se prijavila, kao i nekoliko drugih sestara, da radi u karantinu. Posle nekoliko dana i sama je obolela a onda 24. marta preminula i sahranjena sutradan samo u prisustvu majke i supruga. Ako se ne varam, po pričama  njenih koleginica koje su sada u penziji, Milkina ćerka je takođe medicinska sestra. I danas na svima nama koji radimo u čačanskoj Bolnici i na Kožnom odeljenju je obaveza da se na isti način odnosimo prema svojoj profesiji, kao što je postupila Milka Đurašić pre 44 godine – rekla je Dr Bratislava Vilimonović, načelnica Kožnog odeljenja.

Dr Vilimonović danas je iznela podatke da je obolelih u Čačku bilo 12 obolelih, od kojih je samo medicinska sestra Đurašić preminula.  Od zdravstvenih radnika tokom epidemije preminuli su Milka Đurišić i njena koleginica Dušica Spasić sa Prve hirurške u Beogradu.

__________________________________________________________