Sećanje na srpske Termopile

Свима је понешто знано о Бици на Неретви, о епопеји Сутјеске, о Батинској бици, или о Сремском фронту – да поменемо нека од највећих борбених искушења, међу небројенима другим, а која су током ослобађања југословенских простора у Другом светском рату задесила партизанске јединице. Ретки су они који су ишта начули или пак нешто више дознали о Пријепољској бици, једној од најстрашнијих и најтрагичнијих битака у читавом току Народноослободилачке борбе. Тим пре је онда сваки помен тог бојовног догађаја из децембра 1943. године, несумњив допринос исказивању дужног пијетета за све борце који су се жртвовали за слободу, то јест свако спомињање Пријепољске битке јесте  известан немали обол унапређивању и неговању такозване културе сећања.   

Пријепољска битка се одиграла 4. децембра 1943. године. У Пријепољу је упамћена као „крваво Ваведење“. Називају је и српским Термопилима. На самом почетку Шесте непријатељске офанзиве (коју је немачки окупатор водио под називом Кугелблиц), у једном бојовном дану, током грчевите и огорчене борбе на живот и смрт против вишеструко бројчано и технички надмоћнијих немачких снага, на ширем простору потпомогнутих јединицама окупаторских слугу са простора Тромеђе, изгубило је живот преко пет стотина партизана. Та каснојесенска снежна обданица однела је готово читав Трећи батаљон Прве шумадијске бригаде и преполовила два батаљона Друге пролетерске ударне бригаде. Изван Пријепоља, губитке су имале и Пета крајишка бригада,   Друга далматинска, као и Милешевски партизански одред. 

Услед слабости у систему обезбеђења и јављања, у рано јутро тог кобног четвртог децембра Прва шумадијска и Друга пролетерска биле су потпуно затечене, биле су изложене страховитом нападу немачке Прве брдске дивизије (с придодатим 2. пуком специјалаца Бранденбург) и тенковског пука. Партизани су се нашли на пакленом искушењу. Гинуло се из минута у минут. Борци Прве шумадијске бригаде – који су смештај имали у здању некадашње аустроугарске  болнице и који су на себе примили најжешћи удар – засипани су тенковским гранатама и митраљеским рафалима. Ипак, заветовали су се Шумадинци, а и борци Друге пролетерске, који су дејствовали с наспрамног брда Соколица, да Немцима неће дозволити пролаз према Пљевљима. По цену невиђеног жртвовања у томе су истрајали. Тог дана Немци се нису пробили пут Црне Горе. Након страшних губитака, две партизанске бригаде успеле су да се извуку преко Каменгорског и Кошевина ка Бабинама, то јест преко Соколице ка Јабуци. 

Ваља рећи да су у саставу Прве шумадијске бригаде – од њеног формирања па надаље – главну и најубојитију ударну песницу сачињавали Чачани, са народним херојем Раденком Мандићем на челу. Из редова те бригаде против окупатора и његових помагача борили су се и Горњомилановчани, то јест Рудничани и Качерци, Ваљевци, Аранђеловчани, Београђани. Познато је такође да је у саставу Друге пролетерске бригаде Други (Чачански) батаљон важио за борбено водећи и елитни.     

У знак сећања на изгибију од пре 76 година, у Пријепољу је у прошлу среду одржана комеморација. Збивала се код монументалног Споменика Народноослободилачке борбе (аутор Лојзе Долинар), међу остацима камених зидова некадашњег болничког здања. Венце су положиле делегације из већег броја градова и места Србије. (Поред  представника Републичког одбора СУБНОР-а и делегације Војске Србије, венце су приложили представници борачких организација из Пријепоља, Београда, Аранђеловца, Сопота, Бијелог Поља, Пљеваља… Ужица, Севојна, Чачка,  Пожеге, Косјерића…) 

Више говорника се обратило неколиким стотинама присутних. Генерал-мајор Мићо Грубор, пензионисани старешина у Војсци  Републике Српске, описао је, са војно-тактичког становишта, драматику неравне десеточасовне битке, то јест безизлаз у којем су се нашле партизанске јединице. Он је изразио жаљење због неретке праксе да се у нашој јавности војноисторијске чињенице прекрајају, па и сасвим изврћу. Фрагменте из забележака Срећка Милошевића –  једно време комесара Друге Пролетерске, иначе припадника Другог  (Чачанског) батаљона – дрхтавим гласом је прочитала његова супруга Радојка (у родном Београду укључила се у илегални рад као петнаестогодишњакиња). У тим записима преовлађује осећање бола за погинулим друговима и другарицама. Прочитана су и сећања боркиње Леле Сучић, санитетског референта у Првој шумадијској бригади. У својству челника оштине Пријепоље, Драгољуб Зиндовић је одржао јасан, одсечит говор. У своме обраћању он је недвосмислено ставио до знања да је град Пријепоље током свих година и деценија у социјалистичкој Југославији, али и у годинама након распада југословенске државе, умео да на достојан начин исказује поштовање за слободарством надахнуте младе људе који су током Народноослободилачког рата животе оставили на бранику отаџбине и слободе… и да на доследан и непоколебљив начин такво поштовање и дивљење за наше хероје Пријепоље исказује и данас… Хор пријепољске Основне школе Вук Караџић и група гимназијалаца извели су пригодан програм. 

На комеморативни скуп у Пријепољу путовала је група од четрдесетак Чачана (организатор, ГО СУБНОР-а).          

Текст: Братислав Јевтовић  Фото: Милија Вучетић

_________________________________________________________________