Skriveno blago u Sokolici

Poreklo skrivenog blaga u Srbiji je maglovito: u pričama „zakopali su ga neki hajduci“, „prenosili Rimljani iz dalekih provincija“, „sakrili Turci u bežanju“ ili su ga jednostavno „skupile vile“… Sasvim određeno, u istorijskim knjigama opisano je samo „blago Nemanjića“… Nesporno je da su srpski srednjovekovni vladari imali „na tovare zlata“, koje se nasleđivalo s prestolom.

U vreme raspada srpske države posle smrti cara Dušana, međutim, zlatu i draguljima Nemanjića gubi se svaki trag. Jedna od podjednako verovatnih verzija o njegovoj daljoj sudbini je ona po kojoj su ga, zajedno s krunom Dušana Silnog, nasledili Brankovići. A oni su, bežeći pred najezdom Turaka iz Smedereva, dragoceni tovar sakrili u nedrima planine Sokolice između Gornjeg Milanovca i Čačka.

Džinovski smuk

Prema nekim istorijskim izvorima, despot Đurađ Branković i Jerina tu su sa svojom svitom čak i živeli neko vreme, a pod brdom iznad sela Ostra, u pećinama, despot je sagradio čitav grad. Koliko u tome ima istine, teško je reći, ali na ulazu u jednu od pećina i danas se jasno vide u steni utisnuti sekira i krst.

Predanje kaže da je dolinom Morave pod Sokolicu šest volovskih zaprega dovuklo sanduke pune zlatnih pehara, dukata i dragulja, i da je to blago pohranjeno u pećini koju čuva džinovski smuk, dugačak sedam metara. O blagu se, prema legendi, stara duh jednog od monaha obližnjeg manastira Vujan, koga poslušno prati čopor vukova. Ima još živih meštana Ostre spremnih da se zakunu da su iz žbunja gledali kako monah i njegovi vukovi prolaze.

Pre sto godina Čedomilj Mijatović, ekonomista i jedan od najvećih srpskih diplomata, ministar finansija u šest i inostranih poslova u tri mandata, predsednik Srpske kraljevske akademije, kome je kralj Petar I Karađorđević nudio mesto patrijarha, tragao je za ovim blagom pod Sokolicom, i o tome ostavio zapis u svom romanu „Rajko od Rasine“.

Ali, ako je sve do sada kazano mešavina predanja, praznoverja i zabluda, događaj od pre tridesetak godina zabeležen je u policijskim izveštajima, a i ondašnje novine su pisale o tome. Elem, u Kniću, nedaleko od sela Borača – istoimeni srednjovekovni grad pominje se u „Žičkoj povelji“, a njegovo zlatno doba bilo je baš u vreme Đurađa Brankovića – izgubio se čobanin. Uzaludno su ga tražili četiri dana, a kad su ga već prežalili, on je, živ i zdrav, izašao iz jedne od pećina na Sokolici, udaljenoj nekoliko desetina kilometara od Borača. Nikad nije hteo da kaže šta je video i koga je sreo u lavirintu podzemnih tunela i pećina!

Legenda traje

Legenda, međutim, traje: meštani iz Ostre i obližnjih Vujetinaca i dalje viđaju tragače za zlatom i Dušanovom krunom, a đačke ekskurzije nalaze odbačene pijuke, lopate i krampove, ali i komade grnčarije i drugih predmeta iz ko zna kog doba. Prazan okovani sanduk iz one volovske zaprege – što bi značilo da je blago nađeno i odneto – međutim, još niko nije video. Znači da još čeka srećnika…