Stari Čačak: „Mobilizacija“ i ludi Mato

У листу Чачански преглед који је излазио 1935. и 1936. године објављен је и један текст под насловом Мобилизација који говори о судбини једног домаћина након Великог рата и тешког живота потом, али и  о стиду и страху околине због проблема душе. Причу преносимо у целости.

У глухо доба ноћи одјекнула су звона са сеоске цркве преко лугова, поља и јаруга и избудила сва села унаоколо. Сви мушкарци способни за оружје скочили су на ноге и одіурили до цркве, мислећи да је мобилизација.

— Рат са Италијом? – говорили су једни.

— Неће бити то, већ са Мађарском. Тврдили су други.

— Море удружили се сви противу нас и Италија и Мађарска и Бугарска и Албанија! Говорили су трећи.

Док су се они тако прегонили речима и нагађањем, пристизала је све већа и већа маса народа око цркве. Сви су се окупљали око звонаре, слушали звоњење и чекали, да оно престане, па да се прочита народу прокламација о објави мобилизације. А звона су и даље звонила бесно не престајући читав сат. После дугог звоњења, један човек скочио је са звонаре пред народ, насмејао се и повикао:

— Охо-хо-хо! Тако ја знам да вас плашим. Ха! Ха! Ха! Ето тако, па шта ми можете.

Сви познадоше у овом човеку Мата Јаковљевића свога сељака. Ко не би знао Мата?. То је био опште познат и омиљен човек. Али га сељаци само нису одавно видели, јер већ три месеца породица крије лудог Мата, да нико не зна ништа о томе. Био је то дотле паметан и трезвен човек,отац троје деце, вредан и марљив домаћин. Али му одједном дођоше неке лутке, буди Бог снама, па поче булазнити којешта и чинити разне глупости, те га његови укућани брже боље склонише и затворише у једну споредну стају и не пустише више међу свет. Било им је много стидно, да ма ко зна да је њихов план породице полудео. Народ ко народ. Нико није знао, где се Мато налази, само је село приметило, да га нема. Многи на то нису ни обраһали пажњу, јер су настале оскудне године, па су многи мислили, да је Мато отишао негде у печалбу. А по некоме, који би баш упито за њега, родбина би тако и одговорила, да је отишао на рад по свету.

Међутим, Мато се налазио затворен у свом скровишту с оне стране браве, добро чуван од укућана, све дотле док је био немиран. У последње време био се знатно смирио, па су престали сувише строго мотрити на њега. Мислили су, неће више лудијати, док Мато није изненада све преварио.

Ове ноћи око поноћи Мато се лагано и нечујно извукао из свог невољног притвора, за време док су сви укућани спавали мртвим сном, и кад нико није ни слутио, шта он ради, отишао је полако и подмукло до сеоске цркве. Попео се на звонару, дохватио се ужета и почео снажно и бесно звонити.

Ето тако је луди Мата узбудио цело село. Скочише сви као помамни на њега, претећи тојагама и песницама. Смрвили би га, да му не остане ни трага, да се не нађоше неки старији људи, те зауставише народ. Али сад нападе свет псовкама, грдњом и претњом на његову породицу, која је такође дојурила на лице места.

-Зар држите лудака у кући и кријете га, да пати цео народ од њега? Побићемо вас, ако остане у селу. Одмах у болницу са њим.

И натераше родбину, да га сместа вежу и спроведу са општинским службеницима у суседну болницу.

У болници је Мато остао да чами неколико недеља у ћелији. Испрва је био немиран, лупао и викао, па најпосле се смирио. Тада је навалила његова породица на лекаре молбама, да га пусте кући, и да га не спроведу у душевну болницу, као што би следовало. Узалуд су лекари одбијали да испуне жељу породице, узалуд јој скрeтaли пажњу на зле последице од тога, ако га одведу кући и ако добије понова наступе лудила. Све то није вредело. Породица није престајала с молбама. Срамота је, вели народ, да се чује да је из неке куће, отишао неко у душевну болницу. Не. Само то никако, не. Тако су лекари најзад попустили и Мата пустили кући на јемство породице.

Био је Мато овог пута код куће само кратко време миран. Једне ноћи док су сви укућани спавали, устао је и узео секиру, да покоље све по кући. Срећом на шкрипу врата пробуди се његов старији брат и кад у помрчини назре Мата са секиром у руци, скочи, зграби га за руке и стане се сњим рвати и запомагати.

На то скоче остали укућани и помогну му, да Мату отму сикиру и да га вежу. Тако су се сретним случајем спасли страховите смрти сви укућани а особито деца, која би невино страдала због глупости старијих…

Мату овог пута није било спаса. Лудило га је било освојило са свим. Спроведен је поново у болницу у потпуно бесном стању и неукротљивом. Иако везан и око тела а и за кола, страх га је било погледати, кад у беснилу рикне и чисто издигне кола у вис. Из окружне болнице спроведен је ускоро затим у Душевну болницу, где је после извесног времена умро. Тако је свршио јадни Мато…

Па ипак овековичио се и оставио трајну успомену једним својим делом а то је: Звоњењем на црквеној звонари „На Мобилизацију“…

Чачански преглед 1935. година