Све чачанске епидемије кроз историју

Наш историчар-архивски саветник Горан Давидовић, у ауторском тексту подсећа на све епидемије заразних болести које су задесиле наш град, са освртима на прве лекаре.

1438. – Турски пљачкашки упади извршени у градском насељу Рудника у време епидемије. Становништво се разбежало по околини.

( Богумил Храбак, Хајдучија у чачанском крају и на ширем простору старе Рашке, Ваљевске области и Поморавља од 1400. до 1700. године, ЗРНМ XXVI, Чачак, 1996, стр.59-85.)

1730, половина октобра – у Чачку харала епидемија кордованом пренета из Румуније, а у чачанском контумацу су наложене посебне мере предострожности од ове епидемије.

(Богумил Храбак, Северозападна Србија у српско-турском рату 1716-1718, ЗРНМ XXVII, Чачак, 1997, стр. 83-127)

1731, октобар – аустријска администрација из Београда наложила је чачанском лазарету да не прима вуну (због бува које могу пренети кугу) а уколико роба стигне морала је у пратњи фелдшера да се транспортује у Црну Бару. Арбанашка роба је морала преко лазарета у Чачку да се шаље у хируршко одељење заразних болести у Црној Бари.

1733, август – због епидемије куге у Чачку умрли неки Немци па је контумац у Чачку привремено затворен.

1739 – после гладне године у Чачку завладала куга. Те године Нова сеоба Срба под вођством партијарха Арсенија 4 Шакабенте.

1794. и 1795. – у Чачку се појавила куга.

16. октобар 1812. – Рођен је у месту Лева (данашња Словачка) Карло Белони, први школовани лекар у Чачку. Студирао је медицину од 1830. до 1835. у Пешти. У Чачак је дошао на службу 1836. Три године касније је премештен за окружног физикуса у округ јагодински, где остаје три и по године. На захтев грађана, враћа се у Чачак 1841. године. Био је последњи лекар књаза Милоша. Постављен је 1863. године за шефа Војно-санитетског одсека Министарства војног. Године 1866. написао је „Поучење за болничарску или санитетску трупу”, прву књигу из војно-лекарске литературе у Србији. Преминуо је и сахрањен уз највеће почасти у Београду 8. фебруара 1881. године.

1814, jул/август – у Чачку се појавила куга, због тога Латиф-ага бежи из Чачка у манастир Трнаву.

1814, почетак септембра – у манастиру Стјеник где је био велики збег народа који се склонио од куге из Чачка (а Латиф-ага у трнавском Благовештењу) састали су се: Милић Радовић, драгачевски сердар из Каоне, са братом Симом, Ђорђе Протић син Милутина Гучанина, Илија Самаилац, капетан Максим Црнкобић из Зеока, аутономни војвода Ђорђе Херцеговац из Гуче, кнез Радован Томашевић из Краварице кнез Богић милосавић из Јежевице, игуман Видак из Вазнесења под Овчаром и кнез чачански Марко Ћосић из Паковраћа, ибарски војвода поп Никола Костић из Мрсаћа, затим двојица војвода из рудничке нахије Петар Дунић из Милићеваца и Периша Савић из Миоковаца аиз Трнаве игумани Пајсије и Генадије, ђакон Авакум и други.

1820, 13/25. јануар –око Карановца и дуж Мораве помрло доста људи од неке болести јавља кнез Васа Милошу и наводи да се исам лоше осећа, већ 15 дана нити једе нити пије.

(Данило Вуловић, Књажеска канцеларија- нахија Пожешка 1815-1839, Београд, 1953, стр.38)

1820, 9/21. јул – због болести која је снашла кнез Васу каснило се са прикупљањем пореза у Пожешкој нахији. Милошу је јављено да ће му у посету доћи Асаћанин ћаја и Бећир ефендија нововарошки који се желе договорити о условима доброг суседства.

(Данило Вуловић, Књажеска канцеларија- нахија Пожешка 1815-1839, Београд, 1953, стр.41-42)

1823, 17. септембар – кнез Милош тражи од Јеврема Обреновића да узме лекове од доктора Камбера “за болесног Василија Поповића у Чачку“.

(Тихомир Р. Ђорђевић, “Из Србије Кнеза Милоша“, Београд 1983, стр. 158)

1836, 23 март – Како је у варошу у то време изграђено и пар зграда, претеча будуће касарне, намењених једном одељењу регуларне кнежеве гарде,, које је ту повремено гарнизонирало, Чачак добија и прву војну болницу, односно војног лекара, који је имао обавезу и да обавља праксу и са цивилима. У Чачак долази први школовани лекар, др. Карл Белони, по указу кнеза Милоша Обреновића, са годишњом платом од 300 талира. Карло Белони, по националсности Словак, рођен је 16. октобра 1812. у граћу Левице. По доласку у Чачак, сусрео се великом здраственом непросвешћеношћу становништва, који се до тада, као и цели српски народ, лечио у својим кућама или код народних видара. За теже болести ишло се код приучених лекара – грчких хећима или турских бербера. Белони је оставио и опис војне болнице у Чачку 1836. године за коју каже да је смештена у некој малој и тескобној механи, слабе и трошне грађе, где је на широким клупама, некој врсти миндерлука, било наређано онолико сламњача, колико је било болесника, које сам лечио лековима из своје ручне апотеке.

Пре његовог доласкка један од најпознатијих је приоучени лекар Јосиф николић.

23. март 1836. – Чачак је добио прву војну болницу и војног лекара, који је имао обавезу да обавља праксу и са цивилима. По указу књаза Милоша Обреновића, са годишњом платом од 300 талира, у Чачак долази први школовани лекар, др Карло Белони. По доласку у Чачак Белони се сусреће са великом здраственом непросвећеношћу становништва, који се до тада, као и цели српски народ, лечио у својим кућама или код народних видара. За теже болести ишло се код приучених лекара – грчких хећима или турских бербера. Белони је оставио и опис војне болнице у Чачку 1836. за коју каже да је „смештена у некој малој и тескобној механи, слабе и трошне грађе, где је на широким клупама, некој врсти миндерлука, било наређано онолико сламњача, колико је било болесника, које сам лечио лековима из своје ручне апотеке.“ Пре његовог доласка један од најпознатијих приучених лекара је био Јосиф Николић. (23. март/4. април)

1836, 17. април – Милосав Перуничић је, због неслагања са мешањем Јована Обреновића у рад суда и поништавања пресуда, смело иступио и затражио отпуст из службе. (17/29. април) Овај храбри и смели потез у одбрани законитости није био уобичајен, јер самовољно отићи из службе чак и због рђавог здравља нико није смео да учини. Освета кнежева није изостала, претња Јована Обреновића такође. Милосав Перуничић, отац многобројне деце, више сиромах него богат, због дугова му је продата готово цела имовине и запао је у велику беду. Књаз Милош се према њему одобровољио тек наредне године, када га је поставио за директора карантина у Мокрој Гори.

1836, 20. јул – У Чачку се појавила епидемија колере. Др Карло Белони описујући драматичну ситуацију у Чачку, напомиње да је неколико лица умрло, и да је готово половина житеља овдашњих поплашених холером са својим фамилијама у гору из вароши утекло, и јоште непрестано утичу… . Овај извештај Белонија је достављен кнезу Милошу Обреновићу који је наредио Исправничеству чачанском да одма у вароши лек противу колере објави … јер овим леком лечили се свуда многи и ниједно, ко је овим начином лечено умрло није. Нако два дана нису забележени нови случајеви оболелих од колере, захваљујући доктору Белонију. Поменути лекар је остао у Чачку до 6. марта 1837. године, када прелази у Карановац.

1836, 23. јул – чачанско окружнои начелство јавља Совјету да је холера болест, по изјасненију овдашњег физикуса Карла Белона овде у вароши започела од 20. јулија

(Др Војислав Михаиловић, Из историје санитета у обновљеној Србији од 1804-1860, САНУ, посебна издања, књига CLXXX, одељење медицинских наукја, књига 4, Београд 1951, стр. 60)

1836, 25. јул – окружно начелство у Чачку јавља дивизионом генералу и војном команданту моравско-подрињске области Јовану Обреновићу да је опасност од колере прошла.

1836, 27.јул/8.август – у Исправничество чачанско стигла депеша са потписом Књаза у коме је народу саопштен начин лечења од колере, и одмах су га варошким житељима и среским старешинама Окружја обзнанили.

23. децембар 1846. – Рођен је у Нојсоргену (граница Чешке и Шлезије) доктор Јарослав Кужељ. После гимназије, дипломирао је медицину на Бечком универзитету и промовисан је за „доктора целокупног лекарства“ 11. јуна 1875. Један је од оних који се одазвао апелу српске владе и долази у Србију 1875. Наредне године упућен је на јаворско ратиште као санитетски капетан II класе. Године 1880. постављен за секретара Санитетског одељења у Министарству унутрашњих дела. У Чачак се вратио 31. јула 1881. и постао физикус (лекар) округа чачанског и управник болнице. Зачетник је модерне медицине у Чачку. Поседовао је приручну апотеку, међу првим лекарима у Србији набавио је микроскоп. Посебно је заслужан за градњу болнице у Чачку. Учествовао у просвећивању становништва ради вишег степена здраствене културе. Објавио је бројне радове из области медицине, здравствених поука и савета. Пензионисан је 1906. У Балканским и Првом светском рату био је на располагању српској војсци исказујући се стручношћу и пожртвовањем. Суд општине чачанске прогласио га је за почасног грађанина Чачка 1925. Преминуо је 8. јуна 1928. у Загребу.

1849, почетак јула – појава колере у вароши, (до 20. јула). Умрло је 25 мушки и 12 женских, а оздравило је девет мушких и седам женских у вароши Чачак и окружју чачанском.

1868, 15. мај – отворена прва болница у Чачку ( налазила се у данашњој улици Обилићева бр.39.)

Општа болница са циљем да леичи и негује болеснике и унапређује здравствени ниво становништва. Нопсила је следеће називе: до 1910-Чачанска болница, од 1910. до 1929.-Окружна болница, од 1929-1942-Бановинска болница, од 1942-1946-Државна болница, од 1946-1955-Градска болница, и од 1955 до 1966. –Општа болница. Од 1. октбора 1966. Општа болница је ушла у састав Медицнског центра Др Драгиша Мишовић у Чачку.

Здравстевну делатност је отпочела са 10 болсеничких лежајева, који су најпре били смештени у приватној кући чачанског трговца Милоша Игњатовића, потом укући индустријалца Фердинанда Крена. Тек 1910. се усељавају у своју новоизграђену зграду.Од тада почиње њен убрзани развој, и пред први светски рат имала је одељење за хирургију, за унутрашње и заразне болести. Године 1929. основана је и антирабична станица, у којој су даване вакцине против беснила.

1869, 13. октобар – на предлог општинског лекара др Тренчина прекинута је настава у чачанској Реалци на неко време услед појаве морбила (богиња).

1870, 26. октобар – окружни физикус Стеван Тренчини извешава начелство округа чачанског о извршеном пелцовању против богиња током 1869. и текуће године.

1889, 6. април. – основан Занатлијско-болеснички фонд за узајамно помагање у болести и смрти, на чијем је челу био Веселин Милекић. Међу оснивачима се помињу још и Јелка Стефановић кројач, Стеван Недељковић, кафеџија, Наум Трифуновић шлосер, Алекса димитријевић терзија, Веселин Белопавловић трговац и Видосав Марковић, сапунџија. Регистрован је 23. марта 1900. код чачанског првостепеног суда.

1906. – др Јарослав Кужељ, Чачак, је објавио . “Поука о наступној грозници“;

1910, 13. јануар – зграда нове болнице је комисијски прегледана и примљена.

(Др Бранко Перуничић, Чачак и Горњи Милановац 1866-1915,књига друга, Чачак, 1969, стр. 790 )

1910 – исте године када су болесници премештени у нову болницу, Чачак је добио при рентген апарат, који је донео др Венцеслав Стејскал из Берлина, који је тамо био на курсу ренгенологије. Тада је управник Болнице био Михаило Радовић.

(„Чачански глас“, 1. октобар1977, бр.39, стр.17)

1913, 14-21. септембар – извештај Санитетског одељења Министарства Унутрашњих Дела о стању “коларне заразе“ у Србији, и где се за чачански округ наводи: “заостало 12, приновљено 2, оздравило 5, умрло 2, остало7.“

1914- 1915 – Ратна дејства проузроковала су огромне материјалне губитке, људске жртве и појаву заразних болести. Породице погинулих војника, који су у великом броју били сахрањивани на месту погибије, самовољно су одлазили на бојиште, откопавали и преносили њихове „лешеве у простим сандуцима“ и сахрањивали у њиховом родном месту. У циљу спречавања зараза овакви случајеви су били строго кажњавани. На ширење заразних болести утицали су и лешеви изгинуле стоке, па је општинска власт била у обавези да организује уклањање и закопавање исте.

1914. 5-10. мај- У општинама Трнавског среза извршено пелцовање деце од богиња, срески лекар Венцеслав Стајски заказао је за осам дана проверу извршеног калемљења деце.

1915, 18. фебруар с.к. – Управник Прве резервне војне болнице ради сузбијања зараза тражи да се не користи моравска вода , што дан касније начелник среза трнавског и наређује онима који су око Мораве да се овог упута строго придржавају у интересу њиховог здравља и њихових укућана. Ову наредбу саопштити и стражарским местима поред Мораве да сваког оног који би воду заитао са Мораве ОДМАХ отерају.

….Лично сам видео да овд. пивар Г.Крен узима воду за прање судова у пивари из Мораве.

(ИАЧ, фонд општине заблаћке-Заблаће (1839-1944), К-20)

Занимљивости из Историје Чачка:

Ратне 1915. године Србију је, поред борбе против непријатеља задесила и велика епидемија заразних болести (тифус, колера, грозница). Како се наш народ и власт тада борила, шта се све предузимало и шта се народу препоручивало?

За дезинфекцију и одржавање хигијенских услова препоручивало се кречење, нафталин, канфор, сумпор цеђ и кључала вода. У приложеном документу дато је и упутство власти које се морало саопштити грађанству.

„Начелник Среза Трнавског

Бр. 3751

25. марта 1915. год.

Чачак

СУДУ ОПШТИНЕ ЗАБЛАЋСКЕ

Господин Министар Унутраш. Дела доставља следеће:

„Изгледа да у народу влада мишљење да су само карбол, лизол, креолин, крезол, сублимат и т.д. средства за дезинфекцију и да се без њих не може учинити ништа.

То је погрешно. Цеђом, кречом, сумпором, кључалом водом и сувом топлотом, што се све може код нас набавити и спремити, може се извршити дезинфекција просторија и ствари и без куповине скупих дезинфекционих средстава из апотека и дрогерија.

Врућом сапуницом или цеђом – у виду прања, рибања, брисања, потапања могу се као најпростијим и најобичнијим средствима опростити од заразних клица патоси дашчани, собни намештај, завесе, рубље, прозори, врата и сав намештај кућевни дрвени и гвоздени ако није политиран или масном бојом премазан.

Још боља је и сигурнија употреба вреле воде, сапуница или цеђа, јер брже и сигурније уклања заразне клице.

Предмети који су потпуно потопљени у кључалој води, сапуници или цеђу дезинфикују се врло брзо, особито ако је течност хладна метнута на ватру, ¼ држала у кључалој води довољно је за дезинфекцију.

Хладна и млака сапуница или цеђ добро су средство за чишћење и дезинфекцију усправних и положених површина.

Креч у виду кречног млека. Оно се справља на овај начин. Једно кило негашеног креча просипа се полако са 2/3 литара воде, док се не распадне у прашак. У тај прашак доспе се полако 4 литара воде уз непрестано мешање. Кречна вода одлично је средство за дезинфекцију зидова земљаних и цигланих патоса, нечистих вода, загађених бунара, ђубришта, болесничких измета и.т.д.

Она се може справити и од гашеног креча на исти начин као и кречно млеко, само је код свежег кречног млека од негашеног креча дезинфекција јача.

Сумпор за дезинфекцију загађених простора особито ако су пуни живога гада, добро је средство дезинфекције сагоревање сумпора. Тај се посао може извршити само у оним просторијама на којима се може сви простори тако затворити да гасови сумпора немогу излазити из простора.

Дезинфекција сумпором врши се на овај начин. На један мали суд метне се сумпор и потпали. На кубни метар простора треба сагорети 0,60 гр. сумпора. Затворени простор сме се отворити тек после 24. сах.

СУВА ТОПЛОТА: Одело које се неможе прати или кувати у води и рубље ако су загађени вашима могу се дезинфиковати и очисти топлим ваздухом н. пр. у пећима за хлеб. Загађене ствари метну се у топлу пећ и држе у њој до ¼ час. Одело и рубље треба метнути на даске, дрвене сојице или цепке, како се не би осмудиле и изгореле. Пре но што се одело метне у пећ, треба у њу метнути парче чисте хартије. Ако одело пожути, не сме се одело мећати у пећ.

Достављајући предње томе суду, ја му препоручујем да са овим упозна сво грађанство своје општине.

Председник ће лично са часницима настојати да се ово наређење тачно и у свему изврши.

Начелник срески,

Мих. Р. Илић, с.р.“

[Извор: МИАЧ, Општина заблаћка, К-20, фасц. остало, 26. март 1915; Горан Давидовић, „Општина заблаћка у ратној 1915. године“, часопис „Изворник“, бр. 32, Чачак 2016, стр. 121-216]

1915 – ЧАСОПИС ИЗВОРНИК БР. 32

Највећи изазов са којим се Србија суочила након Колубарске битке била је епидемија заразних болести, која је харала од друге половине децембра 1914. године, а свој врхунац су достигле у фебруару и марту 1915. године. Поред великих губитака у ратним дејствима, епидемије заразних болести су додатно осакатиле становиштво. Најтежа је била епидемија тифуса који се појављивао као пегави (typhus exanthematicus), трбушни (typhus abdominalis) и повратни. Ова болест је накнадно изазивала гангрену и тифусно запаљење плућа код бивших рањеника. Упоредо су се појављивале дифтерија, колера, дизентерија, шарлах, богиње и запаљење плућа. Претпоставке су да је од епидемија оболело више од 400.000 људи, да је умрло око 100.000 грађана, 30-35.000 српских војника и око 30.000 ратних заробљеника.¹ У општини заблаћкој први забележени смртни случај од тифуса био је 16. децембра 1914. године у селу Заблаћу, а последњи 3. маја 1915. године у селу Вапа. Од избијања епидемије крајем 1914. године у целој општини је од тифуса преминуло 20 становникa (Заблаће – 14, Балуга – 1, Вапа – 5). Од дифтерије преминуло је 4 (Балуга – 3, Вапа – 1), шарлаха 8 (Заблаће – 7, Вапа – 1), богиња 3 (Заблаће) и запаљења плућа 17 (Заблаће – 9, Балуга – 2, Вапа – 6).² Утврђено је да су се заразне „болести појавиле прво у војсци, услед ратних прилика и поремећених хигијенских и материјалних услова за живот у свима редовима друштвеним“ и да су се преносиле „уједом вашију по градовима и селима“. У борбу против ширења и спречавања заразних болести укључили су се сви државни органи, сва удружења и грађани који су позвани да најенергичније приступе „утамањивању вашију.“ Формиран је Државни одбор за сузбијање заразних болести. Министар унутрашњих дела је 17. фебруара 1915. године наредио да се „предузме све што би ишло у корист опште чистоте, као и предузимање специјалне борбе против свега онога што би ишло на руку развијању поменутог гада“. Бројним наредбама, поукама и саветима, који су достављани локалним властима покушавано је да се ублажи и спречи ширење епидемије заразних болести. Полицијске и општинске власти су биле дужне да редовно контролишу грађане да ли се у дело спроводи оно што је препоручено и наређено. Због изузетно тешке економске ситуације, недостатка финансијских средстава и лекара за борбу против епидемије народу су препоручивана средства која су била лако доступна. Као најбоље дезинфекционо средство препроучиван је креч, за борбу против ваши цеђ, кључала вода, нафталин, канфор и сумпор. За дезинфекцију су коришћене и виноградске прскалице и четке, а ко није био у могућности да их набави препоручивано је да кречење изврши „гужвама направљеним од сена, сламе, кучине или од крпа“. Препоруке, савете и наредбе начелство среза трнавског је прослеђивала општинским судовима на својој територији наглашавајући „да одмах објави ово својим грађанима и настане да се све ове предохране у дело приведу“. Едуковање становништва је вршено уз помоћ учитеља, свештеника, земљорадничких задруга и виђенијих људи „да саветима и примерима даду подстрека осталим грађанима“. Сиромашнијим грађанима потребан креч за дезинфекцију обезбеђивао је Суд општине заблаћке. Свака кућа и нарочито механе на територији општине морале су бити дезинфиковане. Због опасности ширења заразе било је забрањено коришћење моравске воде за кућевне потребе, као и прање рубља на рекама и речицама.³ На ширење заразе утицале су и појаве попут „торбарења и продаје старих ствари нарочито одела умрлих и оболелих од заразних болести“. Министарство унутрашњих дела је наредило да се такве појаве строго кажањавају, нарочито трговци и да се уведу строге контроле сопственика радњи. Препоручено је да се могу продавати само „ствари које носе на себи доказе обележја да су дезинфикована“. Због епидемије обустављен је рад школа, а од 16. до 31. марта 1915. године био је забрањен војни и цивилни саобраћај, сем кретања у медицинске сврхе. Школа у Заблаћу, у којој је учитељ био Светозар Лепосавић, била је затворена.⁴

Све мере државних органа нису биле довољне и без савезничке помоћи није било могуће спречити и сузбити епидемију. Од краја 1914. године почела је у Србију да стиже велика помоћ у медицинском особљу, средствима и новцу од савезничких влада, националних организација Црвеног крста, добровољних удружења и појединаца. На опадање епидемије утицало је и побољашње времена, али одлучујућа улогу је одиграла савезничка помоћ.⁵ Захваљујући савезничким лекарским мисијима током пролећа и лета 1915. године извршено је вакцинисање становништва против заразних болести. У општини заблаћкој је од стране Француске лекарске комисије извршено „пелцовање“ становиштва, у згради школе у Заблаћу. Пре доласка Француске лекарске комисије, начелник среза трнавског је општинском суду Заблаће наредио „да се локал у коме ће се пелцовање вршити добро очисти, под опере, и у опште тако дотера, да нам образ пред странцима нецрвени и онда, где то немора бити“. Препоручено је да сеоски кметови утичу „да сво грађанство, без разлике пола и година старости, изађе на пелцовање, јер је то у њихову корист, пошто ће своје животе сачувати од опаке болести красте-богиње, које сада косе“. Народу је наређено „да дође на пелцовање у што чистијем руху“ које не мора бити ново. Вакцинисање је 10. јуна 1915. године извршио француски лекар др П. Карлински, у згради основне школе са почетком у 8 часова пре подне. Вакцинисано је 430 грађана, од којих се вакцина примила код 300.⁶

1915, 14. април – начелник среза трнавског доноси наредбу да се на територији среза окрече све кафане и механе због могућих зараза.

1915, 5. јун – начелник среза трнавског јавља да ће се у општини заблаћкој наредних дана извршити пелцовање становништва од заразних болести и да ће то извршити француска мисија. С тим у вези начелник среза наређује: Овим ти препоручујем: да са кметовима настојиш да се локал, у коме ће се пелцовање вршити доборо очисти, под опере, и у опште тако дотера да нам образ пред странцима нецрвени…

1915, 10. јун – начелник среза трнавског обавештава да ће се због појаве пегавог тифуса у срезу ускоро извршити пелоцовање становништва и да према онима, који се овом пелцовању неће да подвргну, предузеће се мере казне – према чл. 38. тач. 2. санитетског закона. Дан пелцовања јавиће се накнадно. Пелцовање је извршено у току јуна и почетком јула. У општини заблаћко је тако пелцовано 430 грађана, од тога се вакцина примила код 300, а није код 130 грађана.

1915 , новембар – после повлачења српске војске, у чачанску Болницу стигли су аустријски лекари, од наших остали су само стар, болесни др Јарослав Кужељ и Стејскал који је пркосио окупатору у униформи српског официра..

(„Чачански глас“, 1. октобар1977, бр.39, стр.17)

1919, 10. јанаур- по извештају окружног физикуса тог дана је констатована појава пегавог тифуса код једне особе у Пријевору и у том смислу је издата наредба и обавештење грађанству округа ради сузбијања евентуалне шире заразе.

1920, 31. август – др Јарослав Кужељ обавештава суд општине чачанске да се у вароши Чачак појавила болест срдобоља.

(ИАЧ, фонд општине чачанске-Чачак, К-3)

1920, 5. децембар – на збору грађани вароши Чачка донели су резолуцију којом су желели да се изнађу средства и начини за сузбијање шарлаха-опасне заразне болести, која је ообухватила цело место. У оквиру резолуције умољава се чишћење града од смећа, забране скупови док зараза не прође, да се сваки дом у коме се зараза појави изолује од осталих и др. У ужи Одбор изабрани су Љуба кордић, Милан Анђелковић, Велимир Ерић, Младен Радосављевић и Таса Петковић, грађани Чачка.

1922, 23. јул – начелник среза трнавског по наређењу министарства народног здравља доставља распис општинама да се због озбиљне опасности од заразних болести куге и колере предузму све мере предохране и посебно обратити пажњу на утамањивање пацова, на воду за пиће, намирнице за живот и чистоту локала. Водити најбрижљивије рачуна о кретању и здрављу путника који су дошли из Солуна за последњих недељу дана. У даем делу текста даје се упуство за сузбијање могуће заразе.

(ИАЧ, фонд Општина атеничка (1839-1930), К-4, бб)

1929, 12. јануар – Поглавар среза трнавског дноси наредбу по којој су грађани и власници хотела дужни да пријаве слуге и раднике јер је примнећено да поједини грађани а нарочито хотелијери и кафеџије држе јавне женске које од проституције као заната живе, и певачице и тамбурашице, које поред зараде на певању и свирању долазе до зараде давањем и продајом „своје љубави“, – такве женскиње у одређене дане не иду на санитетски преглед, те је бојазан због недовољне контроле санинтетске власти да се не шире венеричке болести.

1929, 14. септембар – наредба суда општине чачанског грађанству због појаве трбушног тифуса да обрате пажњу на чистоћу својих станова, дворишта, а нарочито помијара и нужника. и да се ђубре одмах уклња. Да кујне и посуђе одржавају чисто, у реду и закоњене од мува. Да Кафу мешају кашичицом, коју пред сваку употребу треба опрати, а не дрветом како се то махом ради и да не служе сирове салате уз пића. Ко се не би придржавао ове наредбе био би најстрожије кажњен

1941, 12. септембар – комесар за насељенике и избеглице Андра Поповић обраћа се свим среским начелницима па тиме и трнавском да се доставе спискови избегличке деце по општинама ради њиховог збрињавања. Велика невоља у којој се налазе избеглице може имати тешке последице за њихову децу, која по некада долазе сама, а чешће са само једним опдраслим чланом породице. Да би се та деца спасила пропадања, заразе и страдања, после тешких дана која су провела непосредно пред долазак код нас, преузео сам извесне мере, тако да је већ сада збринуто, по разним летовалиштима више стотина избегличке деце.

1945, јануар – У Чачку је отворена прва у Србији, здравствена амбуланта у којој се сваки грађанин могао бесплатно лечити, у њој су ангажовани сви градски лекари. Амбуланта је имала четири одсека: интерни, хируршки, зубарски као и саветовалиште за трудне жене.Здравствени одбор је током месеца јануара преузео је вакцинисање против пегавог тифуса и паратифуса, извршено је 9500 пелцовања.

(„Слободни глас“ лист јединственог Народно-ослободилачког фронта округа чачанског, 25. август, бр.30,стр.4)

1945, 1. април – обновљена и отворена зграда дечјег обданишта

1945, 2. април – извештај здравственог одељења ОНО Чачак на територији округа ( део само за Чачак) : Болница у Чачку је раполагала са 108 болесничких кревета. Била је једина болница у округу са хируршким одељењем и једним хирургом. Као будући циљеви Здравственог одељења је наведено: Стварање једне центрлане болнице у Чачку са свима одељењима која би водили стручњаци лекари специјалисти те би се тиме дала могућност грађанству да се у тим одељењима лечу сва обољења. Наведено је и да се на територији округа појавио пегавац.

(ИАЧ, ОНО-Чачак, К-1, бр. )

Отворена Градска амбуланта.

1961, новембар – у чачанском срезу Болничке установе располажу са 1000 постеља, о болесницима се брине преко 400 здравствених радника.

1969, од 1. јула до 31. августа – у чачанској болници је рођено 260. деце,од тог броја 11 је умрло у породилишту. На Дечјем одељењу у истом периоду од пролива је оболело 56. деце од којих је било 16 смртних случајева. Главни епидемиолог Србије др примаријус Слободан Борјановић боравио је у Чачку и 8. септембра утврдио да у чачанској болници од интарохоспиталне инфекције умрло тринаесторо деце.

(„Чачански глас“, 12.септермбар 1969, бр. 35, стр.3)

1972, 8. март – на кожно-венерично одељење чачанске болнице примљен је латиф Мумџић зараженварилом вера.(преминуо 11. марта у Београду)

(Здравство чача. краја, стр. 245)

1972, 17-21. март – на кожно-венеричном одељењу неколико болесника почело је да испољава знаке новог обољења са темепратуром, главобољом, општом малаксалошћу и другим тегобама.

(Здравство чача. краја, стр. 245)

1972, 18. март – у скуупштину општину стигао телеграм из Извршног већа Србије којим је наређено активирање општинског територијалног штаба за борбу против карантинских болести, имунизација одређених категорија становништва против великих богиња и припрема објеката за лечење евентуално оболелих и стављање лица из првогх контакта у карантин

(Здравство чача. краја, стр. 245)

1972, 20. март – општински штаб издаје наређење о вкацинацији, а сутрадан она је проширена на целокупно становништво.

(Здравство чача. краја, стр. 246)

1972, 23. март – у Чачак стиже потпуковник др Пуниша Мијушковић, инфектолог ВМА. Мотел “Ловачки дом“ одрђен је за привремени стационар ради лечења облолелих од великих богиња.

(Здравство чача. краја, стр. 246)

1972, 24. март – преминула је медицаинска сесатра Милка Ђурашић-Стевлић, прва жртва вариоле вере. (рођена је 1. јануара 1949. године у горњој горевници)

(Мр Божидар Никитовић, “Основна школа “Степа Степановић“ Горња Горевница 1919-1999“, Горња Горевница, 1999, стр. 353)

(Здравство чача. краја, стр. 246)

Чачак је убрзо постао изловона град, као и село Бресница.

(Здравство чача. краја, стр. 246)

1972, март – велика епидемија богиња(вариола вера)у нашем крају. Богиње донео пацијент из Новог Пазара који је преминуо. Уведено је ванредно стање, а село Бресница стављено у карантин. До 30. марта на територији чачанске општине вакцинисано је преко 80.000 грађана. Вакцинација је и даље настављена тако да је већ до 6. априла вакцинисано 126.264 лица.

(Чачански глас, бр.4, 1972)

(Чачански глас, бр.15, 1972)

Милка Ђурашић – храбра медицинска сестра, прва жртва вариола вере у Чачку.

Последња група лица која излечена од вариоле изашла је из карантина 26. априла. Преминула је 24. марта. Откривена јој је биста у чачанској болници 24. марта 1973. године.

(Чачански глас, бр.18, 1972)

Према извештају др Пунише мијушковића, од великих богиња у Чачку и Бресници било је укупно оболело 12 лица, од којих је 11 лечено у “Ловачком дому“, а једна особа је умрла. У карантинима (раднички хотел “Хидроградње“ и “Ратка Митровића“) налазило се укупно 2648 лица, укључујући и чачанску болницу у коју је био забрањен долазак и одлазак, као и једно одељење Медицинске школе из кога је оболела ученица, инфицирана за време праксе на кожно-венеричном одељењу.

Богиње су успешно заустављене што је потврдио и експерт Светске здравствене организације др Рајнхард Линднер који је посетио Чачак. У вакцинацијама је учествовало преко 50 екипа чачанског мединциског центра.

Епидемија је нанела велике штете чачанској приовреди због изостајања с посла великог броја запослемних услед рекације после вакцинације.

(Здравство чача. краја, стр. 247)

26. април 1972. – Последња група лица која је излечена од вариоле вера изашла је из карантина. Март и април запамћени су по драматичном суочавању народа са епидемијом вариоле вере. Сви Чачани су вакцинисани, а оболели смештени у два карантина. До 30. марта на територији општине вакцинисано је преко 80.000 грађана. Вакцинација је и даље настављена тако да је већ до 6. априла вакцинисано 126.264 лица Уведено је ванредно стање, а село Бресница стављено у карантин. Према извештају др Пунише Мијушковића, од великих богиња у Чачку и Бресници било је укупно оболело 12 лица, од којих је 11 лечено у Ловачком дому, а једна особа је умрла. У карантинима (раднички хотели Хидроградње и Ратка Митровића) налазило се укупно 2.648 лица, укључујући и Болницу. Богиње су успешно заустављене, што је потврдио и експерт Светске здравствене организације др Рајнхард Линднер који је посетио Чачак. Епидемија је нанела велике штете чачанској привреди због изостајања с посла великог броја запослених услед реакције после вакцинације

1976, 1. март – основана Служба за инфективне болести у Медицинском центру „Др Драгиша Мишовић“ у Чачку.

(„Чачански глас“, 20. фебруар 1981, бр. 8)

1980, 4. март – свечано отворена новоизграђена болница у Чачку. Укупна површина износи око 13000 квадратних метара, осма главних и три помоћне операционе сале и 320 болесничких постеља.

(Чачански глас, бр. 9 и 10, 1980)

1980, 6. маја – од овог дана до 22. јуна исте године у Чачку је је дошло до епидемије малих богиња међу школском децом. Регистровано је у овом периоду 143 случаја.

(„Чачански глас“, 22. мај 1981, бр. 21)

1983, 16.мај – појава серозног вирусног менингитиса у Чачку,који се јавља појединачно или у виду мањих епидемија, обично лети када се (заразно запаљење мождане опне) може пренети прљавим рукама . У периоду до 13. септембра оболело је 74 особе претежно узраста од седам до 20 година. Најважније је било што је болест имала лакши облик тако да није било последица по пацијенте.

1985, 1. фебруар – Божидар Антонијевић, инфектолог и начелник инфективног одељења у чачанској болници успешно одбранио докторску дисертацију о хеморагичној грозници са бубрежним синдромом и повезаност са екологијом природног живота( хеморагична грозница је заразно обољење са унутрашњим крварењем). Од марта 1979. године др Антонијевић је утврдио ову ретку болест на болесници из Драгачева, и започео истраживање, које је завршио на вирусолошком институту „Торлак“ са др Аном Глигић, успели су да из материјала чачанске болеснице изолују изазивача хеморагичне грознице који је службрно назван вирусним антигеном „Чачак“ и под тим именом ушао у светску номенклатуру.

1988 – у току године малу панику у Чачку је изазвала вест да је у граду и околини откривено пет лица која су носиоци вируса сиде.

(Чачански глас, бр. 29, 1988)

1994, 7. април – поводом Светског дана здравља лекари Моравичког округа упутили су протест против уведених санкција Савета безбедности Уједињениох нација које се односе и у домену здравља и лечења пацијената у Југославији. Повећан је број оболелих од туберкулозе, заразних и других болести проузрокованих смањењењем отпорности организма због лоше исхране и нехигијенских услова живота.

(„Чачански глас“, 8. април 1994, бр. 15)