Uspomena na 14. oktobar 1915.

Varoš je dobila izgled jednog velikog vašara, s tužnim i žalosnim likom. Čačak je pun izbeglica, vojske, regruta, staraca, poslednje odbrane, komore. Svuda spremanje, tovarenje, niko nikoga ne vidi.

Uzrujanost velika i svakoga je obuzeo golemi strah i tuga. Kiša pada kao iz kabla, bez prestanka, ranjenici leže po kaldrmi, ni hleba ni odela. Hladnoća i studen, kao i u srcima našijem.

Ovo su ispovedna slova čačanskog prote i paroha Velimira Belopavlovića (1866–1934), čija je sestra Dara bila udata za ovdašnjeg oficira i junaka Velikog rata, majora Dragutina Gavrilovića.

Popova beleška iz 1915. dalje se niže ovako…

Toga dana, 14. oktobra 1915. slavim svoje krsno ime Svetu Paraskevu. Tada sam uvek služio svetu službu i svakad besedio, pa pomislih da i sada treba. Ali, šta i kako? Tužan sam i žalostan kao i ceo srpski narod jer neprijatelj napreduje i uzima jedan po jedan grad, jedno po jedno selo naše lepe otadžbine.

Pribeležih nekoliko stihova iz Svetog pisma i ništa dalje ne umedoh smisliti. S tim mislima uđoh u crkvu i počeh Svetu liturgiju, valjda je to bio dan naše najiskrenije molitve. Svrši se liturgija i otpevaše mnogi odbegli sveštenici, za pevnicom, poslednje „amin”.

S verom u pomoć božju okrenem se narodu i sa carskih dveri otpočnem:

Pobožna braćo, u ovim strašnim vremenima za nas, i preteškim iskušenjima za srpski narod, sa ovog svetog mesta uznosim molitvene reči Gospoda boga da se umilostivi i da nam moći i snage da iz ovog teškog iskušenja izađemo milošću njegovom spaseni.

U istoriji života i razvitka srpskoga naroda ovo nisu prva iskušenja i nevolje naše. Mnogo puta je naš narod kroz te mene, teška mučenja i iskušenja prolazio i izdržavao pomoću božijom, jer su ga vera i nada očuvale i spasile.

Ne malaksavajmo! Istorija se ponavlja. Kod svih naroda bilo je teških i mučnih dana u vremenu razuzdanosti svoje, u doba slobode kad su umovi ljudski davali sebi više preimućstva i razuma nad božjim svemogućim, kad se zaboravljao bog i nastupalo vreme opšte kvareži i nepostojanja najsavršenijeg bića.

Narodi su padali u greh, a posledica greha je kazna koja ih je postizala. I time su dostizali u iskušenja i do najveće nevolje svoje. Pa, kad su opominjali od svojih grehova i zatražili milost božju, Bog ih je spasao i pomogao im.

Zato, prenimo se od straha. Povratimo veru u srca i duše naše u ovim danima nevolje i nesreće. Pa uz molitve prepodobne Svete Paraskeve potražimo milost i pomoć božju da zaštiti srpski narod i njegovu vitešku vojsku, te srpske junake koji nas čuvaju i krv prolevaju na bojnim poljima sa našim kraljem Petrom i njegovim junačkim sinom, prestolonaslednikom Aleksandrom, koji će osloboditi Srbiju od neprijatelja i prognati iz naše mile otadžbine.

Kad svrših govor osetih da dobro učinih, nešto mi na duši laknu, izvrših svoju dužnost. Savest mi je bila zadovoljna, jer na licima svih prisutnih primetih više vedrine i nade.

Požurih kući i napisah ovaj govor radi uspomene na one teške dane. Četvrtog dana neprijatelji su zauzeli Čačak, a posle tri godine stradanja u isti dan govorio sam u slobodi s istog amvona u čačanskoj crkvi. Bog nam je pomogao i njemu nek je večna slava i hvala.