Prethodni članak
Uspomene koje govore
Od 177 muškaraca iz podrudničkog sela Velereč, koliko ih je otišlo u Veliki rat, vratilo se 75, među njima i trojica braće Jovanovića: Svetislav (1882–1929), Marko (1883–1945) i Hristivoje (1887–1960).
Svetislav Jovanović
Svetislavljev unuk Tomislav (77), hroničar svoga sela, nije slušao priče sa dedinog krila – rođen je deceniju posle njegovog upokojenja – ali čuva mnoštvo predmeta koji, svaki za sebe, govore o Svetislavu. Iznosi pred nas redom: dva dnevnika iz balkanskih i Prvog svetskog rata, ispisana prekrasnim rukopisom, vojnu bukvicu, objavu o demobilizaciji posle balkanskih ratova, dva pisma upućena iz Vodena (današnja Edesa) u Grčkoj u Velereč, 1918. godine. Tu je i članska knjižica ratnih vojnih invalida iz 1924, u kojoj su odštampani saveti i napomene, a jedna od njih glasi: „Ne prosi, jer te prošnja ponižava do životinje, ali se zato bori za tvoja prava, koja treba da su ti najveća svetinja.” Svetislav je imao lepo imanje u selu, a posle rata je radio u sudu u Gornjem Milanovcu, nije morao da prosi, mnogi jesu.
– Sva trojica mojih dedova su prešli Albaniju. Dvojica mlađih su imali sreću da prođu neokrznuti, ali je najstariji Svetislav dva puta ranjavan. Bio je najpismeniji od braće i vodio je dnevnik na stranicama džepnog notesa, zapisujući jednom rečenicom najvažnije dnevne događaje – priča nam Tomislav.
Evo kako je to Svetislav zapisivao: „17. januara 1916. g. iz Drača krenuli za Krf gde smo stigli 20. januara. 24. aprila krenuli sa Krfa za Solun gde smo stigli 27. aprila. 4. jula krenuli iz Soluna na položaj.” Svetislav, dalje, zapisuje da je 6. septembra ranjen u desno koleno „zbog rasprsnuća topa”, a 13 dana kasnije biva kontuzovan bugarskom bombom.
„Božić, 25. decembra 1916. god, proveli na predstraži pod Golim bilom (naziv brda), za hranu bilo svega u izobilju. (…) Prvu kartu od kuće dobio 18. januara 1917, vesti povoljne. (…) 30. juna u Vodenu sanjao da sam kod kuće, i razgovarajući sa nanom i Persom (majka i supruga), kao vidim da im nema dvoje žensko najmlađe dece, i kada sam upitao gde su, majka poče jako plakati, a zatim i ja, i u tome se probudim”, zapisuje stvarnost i snove, važne za čoveka u ratu, dugo od porodice odsutnog.
Žandarm Hristivoje Jovanović
Zanimljivo je da su pri kraju dnevnika, na nekoliko strana, rečnici: srpsko-engleski, srpsko-francuski i srpsko-nemački. U društvu sa lekarima i sestrama iz Francuske i Engleske i zarobljenim austrijskim ranjenicima, Svetislav je zapisivao reči iz tri jezika. Nije znao latinicu, pa ih je zapisivao ćirilicom, i to po Vukovom „piši kao što govoriš”. Svakodnevne, njemu najpotrebnije reči: selo, astal, kašika, jesti, hleb, voda, vino, piti, plajvaz, kuća, novine, rakija, crkva, škola, čovek, žena, krava… Na samom kraju je i spisak „većih evropskih varoši”, i to u desetak država, potom podaci o dužini frontova prema agresorskim državama, pa imena vrhovnih zapovednika armija svih strana u ratu, slede imena delegata na versajskoj konferenciji mira, pa tadašnji broj stanovnika svakog od južnoslovenskih krajeva… Družeći se sa učenijima od sebe, trudio se da se iz rata vrati sa što više znanja.
Rat je završen, mačevi su legli u korice, proglašena je Kraljevina SHS, a Svetislav još vida rane u Vodenu. U novembru 1918, potom pred novu 1919. godinu, na adresu sina Borislava i supruge Perse, stižu pisma sa crvenim pečatima: „Pregledala vojna cenzura.” Sinu javlja o braći: „Marko je zdravo i već je na putu za kod vas; takođe i Kića (Hristivoje) je dobro i ovih dana će stići u našu prestonicu, slavni Beograd.” Supruzi Persi, u pismu od 17. decembra, žali se: „Posle oslobođenja vašeg od Germana, pisao sam vam masu pisama i karata, računajući da ćete sada brže i urednije dobijati, pa ipak odgovore ne dobih!? Jako brinem, već godina i po prođe kako o vama nemam vesti.”
Tek će 14. marta 1919. godine Svetislav stići kući i ubrzo se zaposliti kao sudski zvaničnik. Imao je desetoro dece, dvoje je rođeno posle rata. Marko je imao šestoro dece, a radio je, i pre i posle rata, u svojoj kasapnici u Kragujevcu. Hristivoje nije imao dece, služio je domovini u žandarmskoj uniformi u Beogradu. Iza njih je ostala pogolema pregršt odlikovanja koje unuk Tomislav, kao i pomenute stvari-uspomene, čuva u svojoj seoskoj kući u Velereči.
