Заборављени Чачани – Aлександар Aцо Ђурчић

Наjистакнутији комуниста у Чачку између два светска рата несумњиво је био адвокат Александар Ђурчић (1897-1941), пореклом из познате социјалдемократске породице. Његов отац Милета Ћурчић био је на челу ССДП у Чачку. Александар је наставио идеолошку оријентацију свог оца, имао је међу левичарима у грaду велики углед и одлучујуће је утицао да се доктор Драгиша Мишовић придружи комунистима. Ћурчић, је био и секретар МК КПЈ 1929. године, у време када је ЦК КПЈ донео директиву о подизању устанка и рушењу режима Краљевине Југославије. Ова директива није добро примљена у чачанској организацији. То је време када почиње обрачун у КПЈ са српским комунистима следбеницима Симе Марковића који су се залагали за опстанак Југославије, противили се оружаној борби, одбацивали тезе о српској нацији као угњетавачкој.

Савременици су Александра Ћурчића запамтили као човека који се није увек слагао са линијом КПЈ. Умео је да критикује Стаљина и његову политику, зато је од осталих чланова КПЈ сматран за „отпадника” и „троцкисту”. Због свега тога он се крајем тридесетих полагано повукао из рада Партије, иако је редовно на судским процесима као адвокат бранио оптужене комунисте. Након смрти Драгише Мишовића почетком 1939, Александар Ћурчић остаје једини значајни интелектуалац у локалној организацији КПЈ у Чачку. Заправо, Александар Ћурчић био је и остао личност која се јавно као комуниста највише појављивала у јавности међуратног Чачка. Полиција га је означавала као „духовног вођу” свих комуниста Чачка. До самог рата остао је личност са највишим ауторитетом, и партијским стажом у КПЈ Чачка. Међутим у унутрашњој партијској структури КПЈ није имао ауторитет (превише је критиковао руководство) и уместо њега и његове генерације комуниста, највише функције у овој организацији КПЈ Чачка заузели су млађи људи, идеолошки острашћени и анационално оријентисани: Ратко Митровић, Милан Бата Јанковић, Радојица Радосављевић Момчило Радосављевић. Они ће 1941. године постати покретачи партизанског покрета.

Када су Немци 22. јуна 1941. организовали рацију комуниста у окупираној Срби на дан напада на Совјетски Савез (до тада их нису дирали), највећи тражених лица нису ухватили. Рација заправо уопште није успела јер су комунисти пре тога добили дојаву да ће Немци кренути у њихово хапшење. Тако је било и у Чачку, где је и преко локалних дојава највећи број тражених комуниста после упозорења побегао из вароши. Заправо сви су добили то обавештење осим Александра Ћурчића. Остаје отворено питање да ли је то био стицај околности, или је по среди било смишљено жртвовање човека који је пре рата означен као „отпадник”. Тако је 22. јуна 1941. године Александар Ћурчић ухапшен и затворен. Постао је талац који је требао д се стреља у склопу сурових немачких одмазди, сто Срба зa једног Немца.

Због једног напада партизана на немачку патролу код Косјерића у којој су убили неколико њихових војника, спровeдена је масовна одмазда у многим местима у окупираној Србији. У Чачку је 20. јула 1941. године на фудбалском игралишту код Западне Мораве стрељано 11 особа. Међу ликвидиранима био је и Александар Ћурчић. Немци су мислили да су тако стрељали једног високог функционера КПЈ за Србију, за кога су чак мислили да је „главни коловођа комуниста у Србији”. Извештај колаборационистичке полиције у Београду био је сличне садржине. Веровало се да је Александар Ћурчић био један од идеолошких вођа комуниста у чачанском крају. Из таквог става проистекло је убеђење да су његовом ликвидацијом направили велику штету комунистичком покрету. Све то говори о угледу који је Александар Ћурчић имао у јавности и перцепцији његових непријатеља.

Стварност је била сасвим другачија, јер се Александар Ћурчић пред рат повукао из активног рада Партије, која га је означила за „фракционаша” и „троцкисту”. То су у КПЈ биле најтеже негативне квалификације, које се нису опраштале. Уочи Другог светског рата, са доласком Јосипа Броза на место првог човека у КПЈ започео је процес убрзане бољшевизације ове партије. Под тим се подразумевало стварање чврсте кадровске, јединствене политичке организације специфичног карактера, при чему се подразумевало ликвидирање фракција, секташтва и борбе око власти у врху организације. Циљ је био стварање централизоване Партије која је требало да се спрема за очекивани револуционарни окршај и преузимање власти након светске револуције. Појединци и групе оцењени као „троцкисти” удаљавани су из партије, или су бојкотовани. Под „троцкистима” подразумевани су сви они који су доводили у питање партијску линију, сумњали у карактер совјетског система, подлегали схватањима о његовој дегенерацији, критички реаговали на монтиране московске процесе противницима Стаљина, немачко-совјетски споразум (1939), совјетско-фински рат (1940). Можда у овим чињеницима треба тражити разлоге због чека једино Александар Ћурчић у Чачку није обавештен да Немци спремају хапшeње комуниста.

Ако је то можда била и случајност, статус Александра Ћурчића у локалном „пантеону” народних хероја и мученика КПЈ и партизанског покрета после освајања власти 1945. године то свакако није. Наиме, по Александру Ћурчићу никада ни једна улица у граду није добила име, као ни трг, школа, неко предузеће, установа. Неки други људи, свакако мање заслужни, добили су много већа признања. На пример брат Милке Минић, Милан Бато Јанковић добио је једну од најзначајнијих улица у Чачку, као и многи други комунисти и партизани који су изгубили живот 1941. године. То није био случај са Александром Ћурчићем, који је у Чачку потпуно заборављена личност.