Zaboravljeno selo

Принуђени смо да се као мештани села Пухова (Лучани) обратимо медијима пошто наши досадашњи вапаји надлежнима нису уродили плодом. Свакодневно слушамо и читамо о нашем путу у Европу. Коме ми овакви требамо? Једино што нам деца одоше у свет, а наша села осташе пуста. Једно по једно огњиште се гаси, имања зарастају у коров.

У чему је наш проблем? Пре свега струја и пут. Непосредно пред последње изборе у априлу ове године Електродистрибуција дотера бетонске бандере и истовари у канал поред пута. И тако зарастоше у коров док нисмо отишли у Електродистрибуцију у Гучу крајем августа. Тамо нас директор не прими, него нас преко секретарице упути неком шефчићу. И овај нас прими и када смо показали слике накривљених дрвених стубова склоних паду у Пухову од трафостанице Благојевићи ка краку Јелићи, рече да је он упознат са тим да је то видео на терену. На питање шта ће и када предузети рече да је тек дошао са одмора, да је машина неисправна и да ће убрзо изаћи на терен и поставити бетонске стубове. И заиста после извесног времена дошли су радници, поставили неке стубове, док неки још увек леже на траси. Претходно су тражили да све стубове ми развучемо, ископамо рупе и избетонирамо за специјалке, што смо ми и урадили.

Бушећи рупе за бандере пробили су нам цев фи90 на водоводу за рзавску воду и до данас нису дошли да санирају квар или да нам надокнаде учињену штету. Квар смо морали сами санирати о свом трошку. Овде морамо напоменути да смо приликом трасирања електромреже молили њиховог „стручњака“ да трасу треба пребацити са друге стране пута где је терен чист, где нема никаквог растиња, да не иде туда где пролази водовод, подземни кабал за сигнализацију, где је терен целим делом прекривен стаблима шљива. Нису уважили наше мишљење. Садашњи дрвени стубови су у јадном стању, склони паду и одржавају се само захваљујући томе што смо их ми привезали за новопостављене бетонске и поткочили моткама.

Често, приликом јачих ветрова, долази до споја због чега нам страдају електрични уређаји. Летос је мало фалило да дође до пожара у којем би изгорео један стамбени објекат. Власник објекта је приметио варничење на каблу на уласку у кућу. Позвао је Електродистрибуцију, дежурни му је рекао да је то миш прогризао кабал на тавану, да зовне неког мајстора из села да то погледа. По доласку мајстора констатовано је да варничи на бројилу, пошто се бандера накренула и повукла кабал и направила спој.
И докле тако? Само страхујемо кад почне снег и ветрови да ови стубови не попадају ? Да ли треба неко да погине или нека кућа да изгори да би неко урадио оно што му је посао и за шта је дебело плаћен?

Други наш проблем је пут. Наиме, бановски пут „Ранковац“ који је био регионални неко је скинуо на општински ниво. Од тада овај пут није ничији. Овај пут је најкраћа веза између Ариља и Чачка, од Пухова до Чачка само 20км. У Средњем веку овуда су пролазили трговачи каравани, пут је без природних препрека. Све су то знали много пре нас само ми то не видимо. И када је тај пут постао општински званичници у месној заједници кажу да они нису надлежни за тај пут и да не могу ништа помоћи.
И док се раде сеоски сокачићи, машине копају канале, крче растиње поред пута, довлаче шут ми и не памтимо кад смо добили лопату шута. Више пута смо покушали у Месној заједници, Општини, Дирекцији и сваки пут сви су остали неми на наше молбе.
И даље се насипају ти сокачићи, да ли по партијској, кумовској, родбинској или некој другој линији то не знамо. Немамо ми ништа против што се и ти путеви раде, добро је, треба и ти људи да живе, само се питамо да ли смо ми неки грађани другог реда и када ће доћи ред на нас?
Незадовољни мештани заборављеног села

_________________________________________________________________