Зашто живимо у „Великом брату“?

Ових дана, готово незапажено, пролази вест о коришћењу надзорних камера на подручју Београда у полицијске сврхе, у сврхе одржавања јавне безбедности. Занимљиво је да се она појављује након одржавања тзв. Европрајда, који је Решењем МУП Србија прво забрањен а затим, ипак одржан.

Наиме, полиција свакодневно издаје дозволу за снимање и праћење преко надзорних камера у Београду!!! Ова мера представља ванредну меру, која се користи у ванредним околностима, у случајевима скупова великог ризика, за праћење осумњичених који представљају опасност за државу и друштво и сл.

Процедура за њу је јасна: Директор полиције од судије за претходни поступак захтева дозволу за употребом овога. Судија затим потписује наредбу, у којој подробно описује које се радње могу снимати и на коју околност се дозвола издаје. Затим Безбедносно информативна агенција даје дигитални линк за извршење саме радње.

Овако строго прописана процедура је логична, обзиром на могућност злоупотребе тако добијених података о свима нама.

У јавном простору Србије, ове активности МУП-а, се не препознају као нешто озбиљно, а требало би. Логично се намеће и питање зашто је МУП-у потребна ова мера?

Наглашавамо да Закон о заштити података о личности класификује који се подаци сматрају заштићеним подацима и таксативно се набраја шта се све сматра заштићеним подацима о личности.

Закон о кривичном поступку, у складу са Уставом Републике, разрађује на који начин се неко легално може аудио-визуелно снимати, као и процедуру за добијање такве дозволе.

Устав препознаје право на приватност грађана као елементарно право, а ту су и међународне конвенције које је потписала наша држава, а које се односе на ову проблематику.

Како видимо, процедуре и законски основи за предузимање мере аудио-визуелног снимања, од стране неког државног органа, су јако строги, законски утемељени и прецизни, у смислу начина и могућности коришћења.

Напомињемо да се никакви ризични скупови на територији Града Београда не одржавају, нити постоји најава истих, те се питамо:

1. Зашто држава у овом случају дозвољава органима јавне безбедности примену те одредбе?
2. Да ли је онима који решење о снимању издају јасно да се на тај начин задире у овлашћења која у суштини има једино суд, а у циљу спречавања извршења најтежих кривичних дела?
3. Да ли је уопште схваћено да је управо због повреде приватности, у време спровођења мера против пандемије Covid 19, дошло до озбиљног нарушавања поверења грађана у државне органе?
4. Да ли је доносиоцима одлука јасно да се већ створено неповерење грађана, у смислу задирања у приватност људи, рефлектује и на неповерење приликом одржавање пописа становништва по Закону о попису становништва, иако се ради о институту чије је уредно и ажурно спровођење од националног значаја?!

Застрашени грађани, једноставно са пуним правом, почињу да сумњају да је њихова приватност потпуно компромитована и угрожена, али не схватају зашто? Шта се то дешава што се не види и зашто је потребна суспензија права и слобода грађана?

Парафразираћемо кардинала Ришељеа (француски министар из 17.века) – „Дајте ми неколико реченица које је написао најпоштенији човек и наћи ћу начина да га осудим на смрт!“ Сагласићемо се да је време апсолутне моћи монарха и њихових канцелара прошло и да смо од тада направили километарски корак у заштити људских слобода.

На крају, сагласићемо се и да не постоји потреба да живимо у ријалитију. То оставимо комерцијалним телевизијама!

Иницијатива за будућност

________________________________________________________