Злочини у Глини 1941: 80 година касније

У 47. емисији Разбуђивање угостили смо др Милана Кољанина, историчара у пензији који је свој радни век провео у Институту за савремену историју у Београду.
Милан Кољанин је Србин који је рођен 1953. године у Београду, гдjе је одрастао и школовао се. Завршио је Философски факултет Универзитета у Београду са најбољим оценама.
Крајем седамдесетих година 20. века Милан се запослио и добио од старијих колега упутства о истраживању, где је почео са темама Другог светског рата: холокауст, антисемитизам, логори на тлу клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске и окупиране Србије под управом Милана Недића… али и одвођење наших интернираца у окупирану краљевину Норвешку које је носило шифровано име „Викинг“ 1942-1945.

Још на почетку своје научне каријере Милан Кољанин је осамдесетих година истраживао и писао неколико научних радова на тему злочина у Глинској цркви који су се десили у лето 1941. године. Глина је иначе градић у југозападним деловима Баније уз границу са Кордуном и Босном. Ради се о томе да су хрватски фашисти (усташе) направили страшан покољ библијских размера у православној цркви Рођења Пресвете Богородице, пошто је идеологија НДХ била заснована на геноциду и истребљењу „неподобних народа“, где су поред Срба спадали и Јевреји и Роми.

Као и сам др Кољанин наводи у емисији, Ватикан је благословио стварање НДХ 10. априла 1941. године, а римокатолички свештеници су се одмах ставили у службу генцида. Преко 1.300 фратара, жупника, бискупа је активно помагало, подстрекивало и учествовало у злочинима над Србима током четири ратне године 1941-1945.

Такође, Милан Кољанин је објаснио да су се у самој Глини од маја до августа 1941. догодила три покоља, а два су била у самој православној цркви
Рођења Пресвете Богородице (подигнута 1826.).
Први (Световасилијевски) покољ се десио у ноћи између 12. и 13. маја 1941. године када је неколико стотина Срба готово целокупно мушко становиштво (сви који су имали преко 15 година живота) похапшено у усташкој рацији и побијени су у околини саме Глине. Ове акције је организовао водио ранији глински адвокат, а касније и министар у Влади НДХ Мирко Пук…

Два месеца касније дошло је до нове рације у Глини, али и Топуском (Кордун) са околином када је скоро 500 домаћина доведено камионима до саме цркве. Тачније они су мученици који су поверовали да ће се прекрстити у римокатоличку веру и да ће им то бити гаранција мирног живота и сигурности породице и имовине. Међутим, то је била само велика превара и мамац. У ноћи између 29. на 30. јула 1941. усташе са ножевима и камама праве други страшан (Огњеномаријски) покољ када је само два сведока преживила: Љубан Једнак и Душан Злокас. С тим да је Злокас касније издан и убијен од усташа, док је Љубан Једнак неколико пута сведочио о ужасу који је преживио у цркви.

Др Кољанин је објаснио и постојање трећег покоља неколико дана касније 4. на 5. аугуст 1941. године, када су поново кордунашки Срби спроведени до исте локације – Глинске цркве, овај пут групе су биле бројније, скоро 1.300 Срба је доведено на „покрст“, гдје су такође радили ножеви и начињен је морбидан злочин несхватљив здравом људском уму.
Хрватски цивили су имали радну обавезу да покупе лешеве са тих стратишта и да их баце у раније већ ископане јаме. Неке од тих јама су чак заливане са кречом како би лешеви што пре били распаднути и уништени трагови злодела. Такође сама црква је похарана и срушена до темеља.

Југославенске комунистичке власти нису дозвољавале да се о овоме јавно прича након Другог светског рата јер је то наводно нарушавало братство и јединство јужнословенских народа, али су дозволиле ексхумацију и похрањивање костију у заједничку гробницу на гробљу Погледић изнад Глине. Дозволиле су да се новцем из дијаспоре шесдесетих година обнови црква, али на новој локацији 350 метара даље.

На месту некадашње цркве и покоља направљен је Спомен-дом у Глини осамдесетих година, током деведесетих (док је Глина била у саставу РС Крајине) је започета изградња Меморијалног центра. Међутим, пошто су хрватске војно-полицијске снаге спровеле злочиначку акцију „Олуја“ у августу 1995. године никада није дошло до шире публикације… а хрватске власти су Спомен-дом преименовале у Хрватски дом и ту су се одржавају разне манифестације културно-запавног типа. Шта више одржано је и неколико промоција књига и скупова које негирају саме злочине над Србима у Глини из 1941. године.

Др Милан Кољанин је 2012. године био у Загребу на једном научном скупу где су поред историчара из Републике Хрватске дошли и колеге из Босне и
Херцеговине и Републике Србије. Циљ је био да са научне стране се објасни да је покоља у Глини односно злочина заиста било. Тако да он очекује ове године да ће изаћи један зборник радова на ту тему. Он се осврнуо да његове колеге историчари (научници) људи од струке, а не политике и да они не негирају злодела у НДХ и да ће то допринети лакшем сагледавању прошлости, како би разумели садашњост.

Сем тога у емисији је др Кољанин промовисао своју књигу „Усташка зверства 1941-1942“ коју је он приредио на основу немачких докумената, односно архиве полиције ГЕСТАПОа и Војне команде у Београду. Књига је обимна и даје одличан приказ учињених зала. Такође на крају емисије др Милан Кољанин је објаснио како се негује култура сећања. Као одличан пример је навео и центар Јад Вашем у Израелу, који нам може послужити као узор. Навео је и да Пољаци имају изузетно развијену културу сећања… док је код нас то на веома ниском нивоу. Постоји Музеј жртава геноцида који нема довољно историчара (истраживача), такође ни средства од државе нису велика.

Занимљив податак је то да је Брозов режим код нас укинуо Државну комисију за истржаивање ратних злочина од окупатора и њихових помагача још 1947.
године(!?) па је све пребачено на цивило правосуђе, али да је Војноисторијски институт мало помогао да ове драгоцене ствари остану сачуване.

___________________________________________________________________________________