Andraš Urban: Svaka rečenica Sonje Savić je bila šamar

Nije bilo lako prolaziti kroz tragičnu sudbinu umetnice koja se, osim talentom i znanjem, istakla doslednošću i iskrenošću, ističe poznati reditelj po čijem konceptu je predstava prvo izvođenje u Čačku, kao deo programa Nacionalne prestonice kulture, a večeras će biti održana beogradska premijera u Bitef teatru u okviru Bitef zone.

– Naslov se nametnuo. Svi oko nas samo su pitali ko će da igra Sonju Savić, a niko nije pitao o čemu je predstava. I tako je to ostalo kao najvažnije, ko je i ko može da bude Sonja Savić. Radeći na materijalu koji je predložila dramaturškinja Vedrana Božinović, gledajući njena dela, uloge, čitajući pedesetak njenih intervjua, sve vreme smo imali odnos prema nekome ko je heroina, poznata po nepokolebljivosti, vernosti prema osnovnim umetničkim principima, čak i u onim trenucima kada ispada da to možda i nije tako – priča Andraš Urban.

Ovo nije, kako kaže, predstava nekog muzejskog, bibliotekarskog karaktera, koja se bavi rekonstrukcijom života poznate glumice, nego je inspirisana Sonjom Savić.

– Ona je pokrenula ceo tim, mlade glumce, sve nas. I danas kada kažete Sonja Savić, to samo po sebi izaziva neki sukob, konflikt i divljenje, jer je reč o osobi koja je natprosečan talenat. To jeste bio preduslov da se bavimo njom. Zanimljivo je da je i u prvim i u zadnjim intervjuima pričala isto. Nije bitno da sad seciram, jer to što ostaje jeste ta vrsta iskrenosti, kritičnosti, doslednosti jedne umetnice koja se istakla talentom, znanjem, obrazovanošću – objašnjava Urban.

Ukazuje da se predstava bavi životom umetnika na ovim prostorima i u ovim vremenima:

– Ili se svi prodajemo ili ćemo govoriti istinu. Da li ćemo govoriti o inicijalnim kapislama, ako smo kao umetnici krenuli u svet umetnosti, o svojim ličnim arhetipovima kako smo kao mladi razmišljali o umetnosti? I taj bunt nije nebitan i treba da bude element, na neki način, svake pozorišne predstave. Ovo je pank predstava.

A na pitanje koliko je teško biti svoj, veran umetnosti i opstati, Urban odgovara da svi pravimo kompromise zarad toga.

– Ko kaže da to ne radi, laže. Pozorišna umetnost ne može da opstane bez publike i tu je borba sa komercijalnošću, prihvaćenošću i malograđanštinom koja, pak, puni teatre. Meni je i dalje zanimljivo i bitno da tražim i svoje i granice pozorišne umetnosti. Ali, ne vredi da potrošimo svoj život na nebitne stvari i zato govorim glumcima da ne želim da mi, na primer, ova predstava prođe. Ne preživljavam je, nego hoću da je doživim, da se desi. Evo, za ovu predstavu smo pričali i sa nekim novinarima o Sonji, čitali intervjue, ali ko čita danas te reči? A u ovom komadu će se njene reči čuti. Ne možda u kontekstu kako bi ljudi to voleli da čuju, ili kako je lepo o Sonji govoriti. Oko značajnih osoba koje su umrle odmah se pojavljuju ljudi koji su bili najbolji prijatelji, kolege, koji su stalno bili oko njih… A mi ovde imamo umetnicu koja kaže da je ostala sama i s velikim razočarenjem priča o tome. Lako je rešiti stvar na taj način, da se o pokojniku sve najlepše kaže i o sebi u tok kontekstu lepo govori, ali mislim da je upravo to ono što ne treba da radimo, nego treba da se suočimo sami sa sobom.

Na pitanje kako su tekle pripreme komada, jer je na društvenim mrežama objavio svoje razočarenje, a posle obrisao taj post, Andraš Urban priznaje da je ceo proces bio težak.

– Mi smo, uglavnom, predstavu pripremali u Beogradu. Bio je to bolan proces na više nivoa, projekat koji mi je bio najteži. Počeli smo rad od raznih podruma, baletskih sala i organizaciono je sve bilo čudno. Svi su ćutali o predstavi kao da radimo nešto u tajnosti, pa smo sami počeli poneku reč da objavljujemo. I poslednjih sedam dana smo došli u Čačak, pa su nastali problemi sa Kulturnim centrom. Nismo imali adekvatan prostor za probe, tehniku, što je bilo užasno frustrirajuće. Ali, to se sve rešilo pre premijere i sjajno smo funkcionisali, posebno sa tehničkim osobljem. Sve je bilo kako je trebalo da bude od prvog dana – iskren je reditelj, koji dodaje da je sam proces stvaranja ovog pozorišnog dela bio užasno depresivan.

– Pričamo o ženi, umetnici, glumici, koja svakom rečenicom izaziva neki bol, šamar, a tragične je sudbine. I prolaziti dnevno kroz to po sedam, osam sati nije lako. Pričao sam svakodnevno sa glumcima, radili smo namenske vežbe, kako bismo prevazišli tu tešku emotivnu barijeru. I onda se desilo nešto neverovatno. Otišli smo pred premijeru na groblje kod Savićevih, kod Sonje, i u jednom trenutku smo zaključili da smo mi sad bili na tom mestu kao neka porodica. Imali smo osećaj zajedništva. Znate, kada dugo plivate u nekim dubinama, u mraku, jako je dobar osećaj kada isplivate na površinu, u razumevanju i velikoj ljubavi, u ovom slučaju sa celom ekipom sa kojom radite. I to se osetilo na generalnoj probi koju smo završili sa velikom srećom – kaže Urban o predstavi “Ko igra Sonju Savić”, čiju je dramaturgiju radila Vedrana Božinović, kostime Selena Orb, a muziku Irena Popović Dragović. Igraju: Nikola Voštinić, Bratislav Janković, Borjanka Ljumović, Ivana Terzić. Reč je o koprodukciji Gradskog pozorišta Čačak i Bitef teatra.

Andraš Urban, dugogodišnji upravnik pozorišta „Deže Kostolanji” u Subotici i osnivač i direktor festivala „Desire“, odnedavno je na čelu Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház.

– Morao sam da odem iz Subotice, bez obzira što znam svaki ekser koji je ukucan u to pozorište. Bio sam 16 godina direktor, imam divan odnos sa glumcima, publikom.. Ali, grad se ponašao prema nama kao prema usvojenom detetu. Nema veze, teatar će postojati. Sa Novosadskim pozorištem sam još u fazi upoznavanja što se tiče administrativnih stvari, jer sam na funkciji direktora sam od 6. aprila. A tada smo već smo počeli probe predstave “Ko igra Sonju Savić”, tako da ću tek da se posvetim novom poslu. Radujem se i imam pozitivna osećanja – zaključuje Urban.

Nismo mogli a da ne pitamo Urbana o ovom crnilu koje nas je emotivno paralisalo, ali u isto vreme pokrenulo da se borimo za dah, opstanak…

– Užasno sam frustriran i plašim se na šta će to izaći, ne samo kod nas, nego i u Evropi i u svetu. Nikad se nismo osećali toliko nesigurno. Bolno je gledati sve ovo, tu populističku politiku sa svih strana. Samo se nadam da ne dođe do goreg, da gledamo krv na trotoarima.