Beograd dobija spomenik glumcu

Glumac Milan Caci Mihajlović jedan je od onih svestranih ljudi sa kojim možete pričati na veliki broj tema. Osim glume, bavi se pisanjem i zahvaljujući njemu sačuvane su brojne anegdote iz bifea Ateljea 212 o Zoranu Radmiloviću, Draganu Nikoliću i mnogim kolegama sa kojima je radio. Društveno je aktivan, kako na građanskim protestima tako i u svom kraju, Vračaru, gde se trudi da da doprinos ulepšavanju kraja u kome je živeo veliki broj glumačkih velikana.

Razgovor ipak počinjemo pričom o predstavi Ženski razgovori, koja je izvedena u prepunoj sali čačanskog Doma kulture, nakon koje smo i pričali u Srpskom pabu. Predstava je 8. marta proslavila veliki jubilej – 35 godina kako je postavljena. Nastala još u vreme bivše Jugoslavije, u neko srećno vreme, ali je izdržala test vremena i dokazala da je humor Duška Radovića i danas aktuelan.

– Predstava se menjala kao što smo se i mi menjali za ovih 35 godina. Napravili smo je u stanu Svetlane Bojković i planirali smo da je odigramo samo par puta. Međutim, kao što vidite, sa predstavama se nikad ne zna koliko će živeti. Ono što smo mislili da će trajati desetak, odigrali smo nebrojeno puta, nemamo tačnu evidenciju. Ko zna kada je ta hiljadita predstava prošla. To su priče koje su večne, večni problemi. Duško je jedan izuzetan čovek, beskrajno duhovit, i zato je takva reakcija publike. Ljudi vole da se nasmeju, pogotovo u ovo tmurno vreme kada smo pritisnuti raznoraznim brigama u društvu. Smeh dođe kao lek. Sala je bila puna i uvek je divno igrati kada je sala puna.

• Tražila se karta više, baš kao nekada kada su se u Beogradu preprodavale karte kod tapkroša.

– Pamtim vreme kada sam došao u Atelje 212 i kada su ispred Ateljea stajali tapkaroši. To je značilo da su predstave rasprodate i ako ti treba karta, treba debelo da platiš da bi ušao u pozorište. Morali smo lepo da živimo sa tapkarošima. Dešavalo nam se da dođe neki prijatelj iz unutrašnjosti ili iz inostranstva a da predstava bude raspdodata. I šta da radite? Onda mi pregovaramo sa tapkarošima, pa im kažemo vi ne možete bez nas, a ni mi bez vas, pa nam spuste cenu.

– Sećam se anegdote kada je počinjao Duško Kovačević. Ušao je na ogromna vrata svojim tekstom Maratonci trče počasni krug. To je bila njegova ispitna predstava treće godine u fenomenalnoj režiji Ljubomira Mucija Draškića, sa sjajnom ekipom glumaca u koju sam i ja upao nakom odlaska Laneta Gutovića. Njegova ispitna diplomska predstava bila je Radovan III. Opet hit. To je bila predstava koju smo igrali 299 puta. Duško je bio sa prijateljima u bifeu pozorišta i lepo raspoložen, naručivali smo piće. Kada je krenuo kući pozvao je šefa kafane da plati. A Milo mu kaže: Plaćeno je sve. Duško pita ko je platio, a Milo pokazuje na dvojicu mladića za šankom. U tom trenutku jedan od njih dvojice ustaje i kaže: Bila nam je čast, mi smo vaši tapkaroši.

• Da li vam je najdraža upravo uloga u kultnoj predstavi Radovan III?

– Mnogo sam radio, odigrao sam preko 130 uloga u Ateljeu, ali i u drugim pozorištima. Bilo je mnogo uloga. To je sudbina glumca. Batu Stojkovića su celog života zvali Bubuleja, Đuzu Rođa. Publika se zalepi za jednu ulogu, ali to ne mora da znači da je najdraža uloga. Jeste bilo lepo i divno igrati sa Radmilovićem i celom ekipom. Mi smo se družili, godinu dana radili smo na jednoj predstavi. Kada uveče imam predstavu ja sam nekako, kako bi rekli automehaničari, nabaždaren od ujutro da je večeras ta i ta predstava, taj i taj lik. To ti je u glavi. Bilo je uloga u pozorištu, filmovima, televiziji…To je bilo vreme kada je TV drama bila fantastična, ozbiljno se radila. Imam i na televiziji već 150 uloga. Postoji još jedan medij – radio. Iza sebe imam preko 700 radio drama. Približavam se 1.000 ulozi, što je lep kapital. Moja prva uloga je bila Gavrilo Princip u predstavi Sarajevski atentat u Narodnom pozorištu, čiji sam stipendista bio.

• Obnovili ste predstavu Žanka u pozorištu Madlenijanum.

– Igrao sam u Žanki i kada smo je igrali sa Ružicom Sokić. Ruža je otišla, a posle toga, na moju inicijativu, Žanka je obnovljena ali ne kao stara predstava. Došao je drugi reditelj, ćerka Petra Kralja, i Žanku sada igra Jelica Sretenović, tako da sa svojim mlađim sinom i Jelicom igramo Žanku u pozorištu Madlenijanum. On je već glumac koji ima 38 godina, za sobom ima tridesetak pozorišnih uloga. I stariji sin je glumac u Ateljeu 212, tako da malo malo neko od nas ima premijeru, tako da se sinovi često šale sa majkom, koja je profesor književnosti u penziji, da upiše režiju pa da osnujemo svoje pozorište.

• Imate nekoliko predstava u kojima igrate sa sinovima.

– Sa starijim sinom igram u predstavi Sveti Georgije ubiva aždahu. To je predstava Duška Kovačevića i predstava koja je u Ateljeu urađena 1986. godine. Igrali smo je do 2005. godine. Podsetiću da je 2004. umro reditelj Ljubomir Muci Draškić i mi smo Svetog Georgija, na dan godišnjice njegove smrti, odigrali njemu u čast i oprostili se od nje. Posle devet godina, predstava je obnovljena ali su drugi glumci. Od te ekipe u predstavi smo ostali Dara Džokić i ja, ali u drugim ulogama. Dara je u prvoj postavi igrala mladu Katarinu, a ja sam igrao učitelja. U ovoj postavi Dara igra tetku, a ja dedu. Učitelja koga sam ja igrao, igra moj stariji sin Vladislav. Sa Petrom igram u čak tri predstave: u Žanki, u Šampionima, i u predstavi Suze su OK.

• Bili ste stipendista Narodnog pozorišta dok danas imamo veliki broj fakulteta ili akademija koje školuju glumce. Imate li neki savet za mlade glumce?

– Tužna i užasna tema. Glumci se izbacuju kao sa trake i moram reći da nisam zadovoljan tim privatnim akademijama. Danas ko ima novac može da kaže evo ja plaćam i ja sam glumac. U moje vreme bila je Akademija u Beogradu i u Novom Sadu. Sada ih ima nekoliko samo u Beogradu. U jednom trenutku bio sam profesor na prvoj privatnoj akademiji ali kada sam video kako se radi ja sam otišao. Mogu vam reći da sam jedini koji je otišao, jer nisam želeo da učestvujem u tom nemoralu. Možda se sada malo popravilo, verujem da jeste, ali godišnje dobijamo mnogo glumaca, to je hiper produkcija, nepotrebo za jednu malu zemlju kao što je Srbija.

• Zahvaljujući vama sačuvane su brojne anegdote iz bifea Ateljea 212.

– Mogao bih danima da vam pričam o tome. Da sažmem. Jedan od značajnih ljudi Ateljea 212 bio je dramski pisac Borislav Mihajlović Mihiz. On je govorio da je najvažnija instituicija u pozorištu bife. Zamislite pozorište bez bifea. U pozorištu se najčešće nešto čeka. Čekaš da te pozovu, da izađeš na scenu… Stalno je čekanje. Gde ćeš da čekaš? Pa u bifeu. Posle predstave gde ćeš? Uvek imaš gosta, pa gde ćeš ga nego u bife. U krajnjoj liniji, ako hoćete, pa pozorište je i počelo u kafani. Bife Ateljea 212 je nešto specifično i o tome pričam u svojoj večeri Cacijev spomenar. Verujem da ću doći i na scenu u Čačku. Jedan deo manji sam govorio u Gimnaziji. Sreća moja da mi je neko rekao pa zabeleži ponešto, inače, sami znate da se stvari zaboravljaju. I verovatno 80 posto tih anegdota, pričica, bilo bi zaboravljeno da to nisam uradio. Nisam zabeležio da bih izdao knjigu, nije mi padalo na pamet. Ali mi se činilo da je važno da se ne zaboravi. Posle 30 godina, kada sam video da je to bogat materijal, onda sam to zagrlio koricama jedne knjige, pa ubrzo druge, da bi 2016. godine, kada smo obeležavali 60 godina Ateljea 212, izdao i treću knjigu koja se zove Treći čin i posvetio je njenom veličanstvu publici, jer bez publike ne postojimo.

• Aktivni ste u svom kraju, trudite se da ulepšate Vračar.

– U Društvu sam za ulepšavanje Vračara, a tu sam da bih nešto uradio baš za kulturu i vrlo sam srećan što sam uspeo da na kući u kojoj je živeo Zoran Radmilović, otkrijemo ploču na kojoj piše da je u njoj živeo veliki srpski glumac Zoran Radmilović. Posle toga sam uspeo da bukvalno sam podignem spomenik Petru Kralju, mom dugogodišnjem prijatelju. Takođe, ispred iste kuće jer su Zoran i Pero stanovali u Mileševskoj 38. Spomenik je divan u prostoru, i želja mi je da tako nešto uradim i za Zorana i za Dragana Nikolića. Jer to mesto gde su živeli Petar i Zoran, gleda na Lozničku ulicu koju seče Požarevačka, a tu na uglu je rođen i živeo sa svojim bratom i roditeljima Gaga Nikolić. To mi je ideja da napravimo taj triling sjajnih ljudi. Tako sam isto uspeo da na kućama gde su živeli napravimo ploče divnim glumcima koji su nepravdeno zaboravljeni, a to su Slobodan Perović, Pepi Laković, dramski pisac Aca Popović i reditelj Miroslav Belović i njegova supruga. Sada nas čeka još posla, da postavimo još obeležja među njima je Ljuba Tadić, Tanja Lukjanova, Đuza Stojiljković, Milena Dravić…Ove godine obeležavamo 100 godina od osnivanja Udruženja glumaca Beograda. Imam jednu ideju, ne znam da li ću je ostvariti, ali trudiću se. Znate da je u Srbiji podignut spomenik opanku, pa šljivi, pa spomenik trubi…Moja ideja je da se u Beogradu podigne spomenik glumcu, gde bi glumci pred premijeru odlazili, ostavili po neki cvetić. To je i pedagoška stvar gde bi se glumci okupljali pred premijeru.

• Podržali ste i građanske proteste.

– Što se tiče protesta, pre mesečak dana sam u listu Danas objavio jedan tekst i objasnio otkud ja na njima. Mene niko nije zvao na proteste, niti me je iko dovozio organizovano nekakvim autobusima, niti sam dobio neki sendvič, niti sam dobio 1.000 dinara. Ja samoinicijativno idem na proteste. Zašto? Zato što sam protiv vladavine fantomki, zato što sam protiv vladavine laži, zato što sam protv vladavine poklonjenih diploma i doktorata, zato što sam jednostavno protiv primitivizma. Ovo naše vreme, ova naša sadašnjost, je sve to. Nažalost. Srbija to nije zaslužila da bi jedna šaka primitivnih ljudi zaljubljenih u sebe živela kako im odgovara, da jedan narod pati. To Srbija nije zaslužila. Imam iskustva na protestima još iz 1968. godine, učestvovao sam na demonstracijama i protiv Miloševića i protiv Tita, e pa sad protestujem protiv ove užasne vlasti koja je veliko zlo. I tačka.

____________________________________________________________