Beogradska promocija Srpskog narodnog kalendara

U Skadarliji, u kući Đure Jakšića, čačanska crkva i Morava. Na jednom štafelaju gradačka crkva, a na drugom teče Morava iz akvarela Grujice Lazarevića. Da bi neko ušao u kuću Đure Jakšića prvo je trebalo otkinuti parče pogače čačanske pekare Mandić.

Đura Jakšić je bio srpski književnik, slikar i boem. Dane i noći provodio je u beogradskim kafanama, iako je bio svestan da mu takav život može uništiti ionako krhko zdravlje. Još se pamte njegovi stihovi:

I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama,
O vekovečnosti priča dalekoj

U  dve prostorije Đurine kuće u Skadarliji, beogradski Čačani i čačanski Beograđani, došli su zbog „Srpskog narodnog kalendara“ ali i da se vide.

Profesor klavira Svetlana Barać započela je druženje sa knjigom.

Izdavač 27. broja „Srpskog narodnog kalendara“, agencija Čvorak i Slobodan Čvorović, listajući knjigu, podsetio je kako je to sve jeseni 93. počelo i kako je kalendar putovao Srbijom, Evropom, celim svetom – zahvaljujući dobročiniteljima. Tako se o Čačku nadaleko, naveliko i naširoko čulo.

Marina Majstorović iz Turističke organizacije Čačak podsetila je na sve lepote rodnoga kraja.

Ognjen Gojković, učenik 4. razreda Tehničke škole u Čačku, sa žicama svoje gitare je učinio tu februarsku noć još lepšom. Iz publike je poželeo da se oglasi i Simeon Babić, nekadašnji upravnik biblioteke grada Beograda i jedan od uređivača kalendara. Hvalio je kalendar ali i predložio nove ideje.

U ovogodišnjem kalendaru su tekstovi iz knjige Dragice Stefanović „Ljudi na ivici postojanja“, potresne priče i razgovori sa pacijentima klinike „Laza Lazarević“ koje je Dragica prenela i publici.

Đorđe, učenik Gimnazije u Čačku, čitao je tekst o Grujici Lazareviću i njegovim akvarelima.

Minićeva rakija se sva popila, pojele pite iz etno kuće Erić, ali i svi kolači i torta iz Desserta.

Sa Čačanskim novinama, Čačanskim glasom, kalendarom i Kafatex ratlukom, otišli su, neko tramvajem, neko trolejbusom, neko autobusom, u svoje delove Beograda, zavideći onima koji su se to veče vratili autobusom u svoj Čačak.

___________________________________________________________________