Dečaci sa Morave

У Архиву Југославије, у четвртак 30. маја 2019. у 13 сати биће одржана промоција књиге Зорана Бранковића „Дечаци са Мораве“, чији издавач је Међуопштински историјски архив Чачак.

Део из рецензије

„ДЕЧАЦИ СА МОРАВЕ” – ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ЧАЧАНСКЕ РОКЕНРОЛ ГРУПЕ И ПОСЛЕДИЦЕ

Зашто треба подржати издавање књиге о чачанској групи „Дечаци са Мораве”?

Најлакше је поређати чињенице: Група је радила у Чачку од 1965. до 1972. Кроз њу прошли музичари који су обележили музичку сцену некадашње Југославије и Србије: Бора Ђорђевић (Рибља Чорба), Радомир Михаиловић (Смак), Зоран Радосављевић (Галија), Бата Сокић (Сунцокрет), Зоран Бранковић (Ватра) и Љубинко Милошевић (Крвна група).

Књига се базира на аутентичним сведочењима некадашњих чланова групе „Дечаци са Мораве” и обогаћена је обиљем пронађеног фото материјала.

Целокупним опусом, како музичким тако и књижевним, који јесте од посебног интереса за културу родног града, господин Бранковић се потврђује као предводник културолошког буђења и окретања ка посебностима завичаја. Знамо га као музичара и аутора књиге „Како је Чачак заволео рокенрол” где у коктелу исказа 35 актера и и личних успомена вешто провлачи вредну причу дугу пет деценија о укупно 136 локалних група. Од шездесетих, свака уличица у Чачку имала је свој бенд, а сваки бенд своју клупу у парку где се свирало до дубоко у ноћ…

Култура којој припадамо обилује неиспричаностима о неприлагођеним јунацима провинције – пионирима локалних пробоја, незаокруженим причама о догађајима и јунацима који су једном давно покушали, у неспремним срединама, промовишући себе и свој рад кроз тадашњу крхтку сцену, да покажу колико су у дослуху са супкултуром света……..

Лична искуства људи у преломним историјским тренуцима, па макар то био рокенрол, много се разликују од начина на који су се ти догађаји приказивали у медијима или кроз устаљене идеолошке флоскуле. И зато, после „Како је Чачак заволео рокенрол”, читајући нови текст Зорана Бранковића препознајете боје сопствених осећања. Те књиге су панораме урбаних модерности, сведочења о до сада недовољно осветљеним учесницима јединих преврата наше прошлости без крви. Својом дужношћу сматрали су учешће у борби за нов израз, баш као што су њихови родитељи некад одлазили у своје борбе и револуције.

Осим бендова и присталица, сваки од мањих градова имао је ликове који су ноћу слушали радио Луксембург, бавили се писањем, скупљањем плоча, аматерским фотографисањем, путовањима на концерте и, ван сваке провинцијске логике, читали, набављали неке књиге и часописе, снимке, реткости и бизарности, све у жељи да, као, побегну од пословично описане „учмале средине” Данас су то драгоцени сведоци свесни да дужност сећања и одбегла птица младости могу превладати раскош заборава. Није могуће све заборавити јер се историја, па макар у малом облику, не може избећи. Хроничар зна да је обавеза његовог позива „у свету рокенрола означити почетке и све што је некад бацало светло” Дане свитања кад се у позајмљеном пламену и туђем срцу могло чули пуцкетање свог срца.

Те хроничаре којима припада Зоран Бранковић, које је Бора Ђорђевић опевао кад је певао „лепо је мени говорио тата: мани музиканте, важна је школа, социјално, здравствено и редовна плата”, а др Мића Вукашиновић знао „то што мени треба, то нема у књизи, јер живот се не учи, живот се живи! Сви сад траже само високо звање. Све остало је ништа, све остало је мање”, можете данас препознати по ходу бескрајним дуванским путевима ка урушеним кућама излазећег сунца уз пратњу песама зараслих у људске душе.

Књига „Дечаци са Мораве”, на крају крајева, документује како је из једне вере и дружења настало неколико врхунских уметника, професора, добрих људи и писаца. Мало ли је то?!

Као сведок укључења чачанских музичара у нашу сцену, са највећим задовољством подржавам идеју овог пројекта. Мислим да смо на довољној временској дистанци која гарантује објективно вредновање последњег великог праска урбаног у Србији.

Петар Поповић, новинар и писац

__________________________________________________________