Dis i Tinka povezali Čačak i Loznicu

Супружници Владислав и Христина Петковић повезали су први пут 6. априла 2016. године два града  са изузетном културном и историјском баштином, Чачак и Лозницу. Из Дисовог завичаја, где се већ 53. године у марту пале песничке ватре у част  поезије, гостовали су у лозничкој библиотеци представници чачанске библиотеке др Богдан Трифуновић, Даница Оташевић и Милица Баковић са овогодишњим лауреатом Дисових свечаности Томиславом Маринковићем.

Повод да град који чува успомену на песника „Утопљених душа“ гостује у Лозници је Дисова супруга Христина (1892-1968), која је у овом подрињском месту живела скоро четири деценије, где је и сахрањена  на гробљу Тичар. Иако се после Дисове трагичне смрти у таласима Јонског мора у мају 1917.Тинка преудала за доктора Ивана Морозова, на спомен плочи, на којој су јој Чачани јуче први пут положили цвеће, уклесана су оба пезимена. Иван Морозов је за живота, а умро је четири године после животне сапутнице Тинке, изписао на споменику Дисове стихове из песме „Можда спава“ и да је то обележје удовице песника Владислава Петковића.

Мермерни споменик одржава деценијаама и кити цвећем данас већ осамдесетпетогодишња  Миланка Морозов, друга супруга овог познатог  лозничког лекара. Поезија и „умрле душе“ песника и вољене жене,  спојиле су се у стиху „Код вас је пролеће, дошле су вам ласте“  под којим је и одржан овај закаснели априлски сусрет две  установе културе.

Управо песма „Међу својима“, посвећена Дисовој „лепој звезди“, „дивној зори“, „мајки и робињи“ уз питање „Боже, шта ли данас у Србији ради“, коју је прочитао Драган Тошић, глумац и библиотекар лозничке библиотеке, отворила је песничко дружење два за поезију важна града. Директор Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ у Чачку др Богдан  Трифуновић говорио је о континуитету Дисових пролећа и културној мисији коју ове свечаности врше гостујући по разним градовима Србије,  региона и земљама Европе, а Даница Оташевић је поклонике лепе речи упознала са кратким Дисовим и Тинкиним заједничким животом у коме је песник „спознао земаљску срећу“.

Први сусрет и венчање десили су се 1911. године, а Тинка, Дисов добри дух, отворила је врата њиховог дома пријатељима па  су ретко када  сами сели за сто да ручају и вечерају. Тинка је скренула поглед Дису на радосније појаве у животу и одвојила га накратко од предела сплина и алеје мртвих. За четири године заједничког живота, за које се десило и четири рата, рођена су два цвета, Гордана и Мутимир. Раздвојио их је Велики рат, повлачење преко Албанија, Крф, па Француска из које је Дис 29. априла 1917. године писао жени у поробљену Србију да се  „његов живот угасио, да је умро и да једино што има то је да чека вест да ли су живи“. На путу за Крф где је пошао да нађе неодговорног пријатеља који није слао новац његовој породици, песник „Нирване“ и „Тамнице“ остао је у таласима Јонског мора у које је након торпедовања потонуо брод „Италија“ са скоро свим путницима.

Милица Баковић казивала је о ратним годинама песника Владислава Петковића Диса и његовом патриотизму исказаном кроз поезију, али и личном учешћу  као добровољца и ратног дописника Браничевског округа, а потом описао страхоте кроз које је прошао српски народ и војска у говору прочитаном у избегличкој колонији у Пти Далу у Француској 1916.године.

Шта даанас представљају Дисове свечаности, како је „Дисово пролеће“ обогатило српску културу и постало својеврсна антологија савременог песништва, потврдио је Томислав Маринковић, овогодишњи лауреат из Липолиста, коме ће Градска библиотека објавити књигу песама, а награду уручити 27. маја на финалној вечери у Чачку. Маринковуић је прочитао неколико песама које су својим стиханим  гласом у дослуху са великим Дисом.

Непрестано истражујући песников животопис, трагајући за новим подацима, организатори „Дисовог пролећа“ још једном су померили границе ове манифестације и дошли до нових открића које је годинама чувала  Лозничанка Миланка Морозов и несебично их поклонила чуварима успомена на Диса. Непознате фотографије Тинке и Мутимира, породична икона Светог Димитрија, крсне славе Петковића, и друга документа осветлиће у наредном периоду живот  песникове вољене жена, Госпође Можда спава како ју  је назвао Бранко В. Радичевић, и трагичну судбину сина.

______________________________________________________________