Dokumentarac o slikaru Bogiću Risimoviću

У среду, 14. марта, у Уметничкој галерији Надежда Петровић, премијерно је приказан дугометражни документарни филм Наш брат Богић, чачанског аутора Братислава Бата Јевтовића (сценарио, режија, избор музике), који је ово своје остварење донео у независној и сасвим самосталној продукцији (камера: Дејан Весковић; сарадник на монтажи: Слободан Пауновић). Са аутором смо ових дана разговарали о дотичном документарцу.

С.М.:  Сећања на Рисима као да су помало већ избледела. Више од три деценије су протекле од његовог одласка. Откуда сте имали мотив да правите филм баш о том ликовном ствараоцу?

Б.Ј.:  Овештало и отрцано, је л` да, а притом помало и самохвалисаво, звучи када неки аутор каже како је извесна тема, та и та, пронашла баш њега. Но, ипак је, у случају овог и оваквког филма о Рисиму, заправо некако тако било.

С.М.:  Како? Зашто је тема нашла баш Вас?

Бато Јевтовић

Б.Ј.:  Па, вероватно већ и зато што није пронашла некога другог. Дружећи се са Рисимовим старијим братом Владимиром, и правећи у сарадњи са њим извесне записе за које верујем да су смислени са становишта сакупљања релевантних градско-завичајних меморабилија, осетио сам да у ваздуху постоји, и да се око моје главе и давно одбегле фризуре упорно вије, идеја о будућем филму. Са Богићем се нисам дружио нити дуго нити много. Али сасвим довољно. Сви сусрети са њим били су квалитетни, више него срдачни, и, барем за мене, уметнички подстицајни у најширем смислу. Сем што је важио за значајног српског и југословенског сликара, филмског сценографа и илустратора, Рисим је у себи носио и снажну песничку жицу. Уосталом, уверен сам да у свеколикој уметности срећнији спој не постоји од онога у којем су сједињени сликар и песник, или обрнуто. 

С.М:  Конкретно, чиме се Ваш филм понајвише бави?

Б.Ј.:  Говори о Рисимовом уметничком лику, а унеколико и о његовом психолошком профилу. Међутим, то се саопштава из једне породичне и фамилијарне перспективе, а не из неке стручне и службене. Свога брата уметника овде осликавају и исликавају старији брацо Владимир и млађа сестра Вера. То двоје времешних казивача, а у нашем документарцу су они и декламатори и певачи,  успоставило је носећу атмосферу филма. У том смислу Наш брат Богић би унеколико могао важити и за документарно-играни наслов. Дабоме, уткано је и више екскурса који реферишу на најзначајнија историјска збивања у распону од неких касних тридесетих па све до осамдесетих година двадесетог века.    

С.М.:  На одјавној шпици је написано да је филм располагао фондом од нула динара. Да ли да верујемо?

Б.Ј.  Апсолутно. Наравно, у ту суму нису укалкулисане и скромне могућности мога џепа. Но, што се тиче неке аквизиције средстава и помоћи са стране, уистину, финансијска слика јесте баш таква. Уз усрдну помоћ младог монтажера Слободана Слоба Пауновића, који се показао као посвећен, издржљив и осведочено истрајан сарадник, овај сам подухват ипак некако изгурао – на мишиће и на тврдоглавост.

С.М.  Бавите се песништвом, есејистиком, приповедаштвом, сатиром… чини нам се да сте филм некако ипак запоставили… 

Б.Ј.:  Господине Марковићу, пре би се то могло односити на Вас, што се тиче седме уметности. Давно сте бацили копље у трње, то јест камеру, а имали сте штофа. Знам то јер смо почињали негде у исто време. Елем, ја сам, од почетка осамдесетих па наовамо, направио неких петнаестак филмова, углавном наменских, за разне наручиоце. Но, као што знате, никада не можете повући оштру црту између уметности и неуметности. Тако да је испало да неки од тих наслова нису могли сакрити и извесну артистичку претензију, и видео сам да то није остало незапажено. А пошто је Наш брат Богић филм који се par éxcellence бави уметношћу, а не само сентиментима породичног живота, он се већ у старту има и сагледавати у уметничким предикатима – дакле, не само у погледу теме и самога предмета филмске обраде, него и у смислу што адекватнијег филмског језика који смо овде настојали да изнађемо и да га кроз седамдесетпетоминутни документаристички запис што консеквентније примењујемо и заступамо.      

Извор: Чачанске новине    Разговор водио: Стојан Марковић 

________________________________________________________________