Држе ме љубав и филм

Имам 98 година, и још боље од тога: сценарио и књигу снимања, ускоро ћу снимати нови филм, по мотивима романа Бранимира Шћепановића „Уста пуна земље”

Не знам шта је већа и јача вест: човек који је напунио, здрав, 98 година или то што у тим годинама снима нови филм? Пуриша (Младомир) Ђорђевић је вечити младић нашег филма. Уз то и новинар „Политике”, романописац… Први посао, ког се радо сећа, био му је новинарски, у „Политици”. По задатку, 1946, „ћиром” је из родног Чачка дошао у Београд, право код уредника Синише Пауновића и одмах добио задатак: да види да ли је на Вождовцу почео да ради трамвај. Текст му није објављен. Потом пише економске теме код Љубе Стојнића па прелази на културу код Радмиле Бунушевац која га одмах одводи на пробу „Отела” у Народном позоришту где упознаје Љубишу Јовановића – Отела и Наду Касапић – тадашњу Дездемону. Већ 1947. прелази у „Филмске новости” и почиње да режира. Остало је историја.

Снимио је више од 80 дугометражних играних и краткометражних филмова. Неки од њих су ремек-дела наше кинематографије. Сви његови јунаци имају неколико лица, они су метафоре за себе. Говоре нам да је илузија најреалнија и да је јача од сваке идеологије – да је сан на јави или јава у сну права људска позорница.

Објавио је и десетак књига, три позоришна комада и небројено прича објављених у новинама и магазинима.

Као најстарији активни филмаџија, он је изузетност у земљи Србији у којој се рано умире и брзо стари. Његов еликсир је љубав и вечита радозналост и запитаност дечака. Позвао сам га телефоном да му честитам улазак у 99. годину, а он одмах рече: „Дођи код мене да разговарамо, имам нешто да ти дам.” Крећем одмах. Чека ме испред улаза зграде у којој станује, прав као јаблан, широког осмеха. У хладу расцветалих кестена, седимо преко пута Ботаничке баште где ми прво поклања фасциклу са рукописом о свом животу и фотографију прелепе Милене Дравић из филма „Јутро”. А онда почиње његов монолог.

„Успут ме питају – још си жив? Кажем, па јесам, а још 1941. био сам учесник у Ужичкој републици, као њен члан. После рата волео сам фудбал и био леви халф клуба ’Борац ’. Остао сам жив и када смо победили Звезду. Та победа ме још држи на ногама. Почео сам да пишем за ’Чачанске новине’. Била ми је запажена репортажа о селу Мрчајевцима. Зову ме у Окружни комитет СК, узимају меру за одело, кошуљу, дају возну карту у једном правцу до Београда – да се јавим у ’Политику’ и помогнем им у писању. Уредник преда мном цепа моју карактеристику коју сам донео из Чачка и наређује да идем да видим да ли је негде отворена продавница цвећа… одбија ми текст о цвећари, али имам среће, узима ме другарица са културе и води у народно позориште…

Суботом предвече хватам воз за Чачак и недељом играм за ’Борац’, после утакмице се враћам за Београд. Немам стан, спавам у соби уредника – нађу ме изјутра како спавам, фотографишу, постајем славан у ’Политици’, мој фотос каче на зидне новине.

Зову ме из ’Филмских новости’ и одмах постављају за режисера. Учим о филму, од предратних сниматеља, идем даље, снимам демонстрације о тршћанској кризи, протесте да је Трст наш иако сам одмах видео да није, али сам снимао да јесте. И даље пишем за „Политику” – о животу белих Руса у Чачку, и то се многима допадне, откри се да је више ’царских’ Руса у Србији него у СССР-у…

Што имам ове године? Зато што никада нисам очајавао и што сам се прилагођавао свакој ситуацији да преживим. Зато што ме је издржавао једно време Драги келнер, зато што сам волео Милену Дравић – она ми је отворила пут у велики филм, играла ми је главну улогу у филму ’Девојка’.

Имам 98 година, и још боље од тога: сценарио и књигу снимања по којима ћу ускоро снимати филм, по мотивима романа Бранимира Шћепановића ’Уста пуна земље’. Дружио сам се са њим. О том његовом роману је писао цео свет, да је магичне снаге и једно од најбриткијих дела светске књижевности. Може ли се снимити филм са навршених 98 година? Може. Хоћу да сва лица романа имам на једном месту. Један лик каже: ’ја сам објављен у роману, живећу више од свих’. ’Драма није у томе што људи старе већ у томе што филм стари, а људи не умеју да старе с њим, превазиђе их његов развој’, записао је француски филмски теоретичар Андре Базен.”

На питање када је био најпоноснији, каже: „Водила ме моја другарица Боса Росић, давно, по златиборским забитима. Наиђемо на једног сељака на Рзаву испред свога дворишта. Пита га Боса, знаш ли ко је ово, а сељак јој као из пушке одговара: ’Памтим Пуришу када је одавде протеривао Немце са Рзава.’ Никада нисам био поноснији него тада.”

Кажем му да нешто поручи нашим читаоцима. „Немам шта. Држи ме филм и то што знам не да сам здрав већ да могу сваког часа мирно да одем.”