Filmski i video program UG “Nadežda Petrović“

Filmski i video program UG “Nadežda Petrović“ vas poziva na završnu projekciju ove sezone. Istaknuti kritičar Srđan Vučinić predstaviće stvaralaštvo i dokumentarne filmove reditelja Želimira Gvardiola. U pitanju je jedan od naših najnagrađivanijih reditelja, a na projekciji u Čačku biće prikazani filmovi:

1. Zločin i kazna, 13′, 1990.

2. Kakvi smo, takvi smo, 12′, 1991.

3. Ne znam ni gde, ni kad, ni kako, 8′, 1994.

4. Crni gavrani, 15′, 2002.

5. Sumnje i tajne, 14′, 2011. 

Publika će biti u prilici da iz specifičnog ugla sagleda kako se razvijalo stvaralaštvo jednog od naših najznačajnijih reditelja dokumentarnog filma i da svoje utiske i razmišljanja podeli sa autorom i istaknutim kritičarom.

Srđan Vučinić (Beograd, 1970), esejista i dramski pisac. Objavio je preko 300 tekstova o filmu i književnosti, kao i knjige eseja Kraljevstva i izgnanstva (2002), Rađanje kentaura (2009) i Crno u koloru: crni humor u srpskom filmu (koautor sa Vladanom Matijevićem, 2010). Dobitnik stipendije „Borislav Pekić“ (2009).

Objavio knjige fikcije: Nezajaz: drame i druge priče (2013) i Muzej Havaji (priče, 2015). Na Radio Beogradu izvedene su mu drame o Dragutinu Iliću, princu Đorđu Karađorđeviću i Milošu Crnjanskom. Od 2012. je umetnički direktor Festivala autorskog filma u Beogradu.     

Srđan Vučinić  o dokumentarnim filmovima Želimira Gvardiola

OD LJUDSKE TRAGEDIJE KA TRAGIČKOJ FARSI

U svojim kratkometražnim dokumentarnim filmovima Želimir Gvardiol postojano se bavi ljudima u rubnim, graničnim situacijama egzistencije. Tek takvi, prožeti neizmernom patnjom, krivicom, neumitnom smrću ili neizlečivom bolešću, otkrivaju nam njegovi junaci one potencijale ljudskog bivstvovanja koje svakodnevica, prerušena u trivijalno i sporedno, najčešće od nas skriva. Prolazeći kroz trajno iskustvo stradanja, ovi su likovi u isti mah kao po pravilu okruženi nekom velikom tajnom, nečim što ih nadilazi, kako u fizičkom tako i u metafizičkom pogledu. Tako su štićenici azila za umobolne na ostrvu Ugljan, u filmu Kakvi smo takvi smo (1991) okruženi morem kao večnim životvornim principom, ali i nepremostivom ogradom od pravog sveta i života; dok su u filmu Ne znam ni  gde, ni kad, ni kako (1994) stare osobe opkoljene bedom i nadolazećim ništavilom tokom rekordne hiperinflacije u Srbiji 90-ih; a u Crnim gavranima (2002) vidimo oca suočenog sa nepojmljivim Molohom države i državne politike, koja ga poziva da primi posmrtni orden za sina jedinca koga je izgubio u ratu, tokom NATO agresije na Srbiju 1999. U dokumentarnom triptihu Otac, sin, sveti duh (2000) – sam vihor rata predstavlja onu „silu nemerljivu“ koja pojedinca ne samo da nadilazi, već ga i do neprepoznavanja preobražava, čineći ga bestijalnim stvorenjem, potpunim strancem ili hendikepiranom osobom i žrtvom u odnosu sa najbližim srodnicima. Sam naslov možemo razumeti kao travestiju ili čak gorku ironiju kanonizovanog hrišćanskog trojstva – konkretizovana kroz mrak i karamazovštinu pojedinačnih ljudskih udesa, novozavetna simbolika Oca, Sina i Duha Svetoga saobražena je košmaru istorije koji smo krajem XX veka preživeli. Uprkos svemu, ni ono drugo glasovito hrišćansko trojstvo – Veru, Nadu i Ljubav – ne bi trebalo isključivati kao latentni sloj i skriveno naličje ovoga dela.                   

Koliko se sećam, jedna čuvena Godarova „novotalasovska“ teza govori o tome da dokumentarni film treba da teži igranoj formi, i obrnuto. Vrednost Gvardiolovih dokumentaraca upravo je u dramskom naboju i gradaciji, u uvek prisutnom dramskom sukobu (najčešće između opštih principa i pojedinca), kao i u naglašenom stradanju i tragičkoj krivici njegovih junaka. Sve ovo jasno ukazuje na formu koja se približava i sustiče sa dramaturgijom igranog filma; to je posebno i u svim segmentima vidljivo u Zločinu i kazni (1990) jednom od najsnažnijih dela ovog autora. Drama o ženi koja je u očaju ubila svoga muža, nasilnika, i u zatvoru odlučila da ipak rodi njegovo dete, kao da sadrži već gotov, razvijen sinopsis igranog filma – i zbilja scenario Duška Premovića za treću priču igranog TV-filma Neko me ipak čeka (2009) verovatno je dobrim delom inspirisan i Gvardiolovom dokumentarnom storijom.

Dokumentaristički opus Želimira Gvardiola razvijao se u protekle dve i po decenije, i rekao bih da u novijim radovima ovaj autor teži nekoj vrsti žanrovskog eksperimentisanja i vlastitog menjanja: tako film Sumnje i tajne (2011) upotrebom muzike, kadriranjem i monatažom kao da najviše stremi tragičkoj farsi, po svemu novom obliku u odnosu na tretman stvarnosti ranijih dela ovog autora; u isti mah ovaj film izvrsno prikazuje tranziciono beznađe, kao i društvo sazdano na mahinacijama pojedinaca.     

Redosled filmova koje ćemo prikazati, omogućava nam da pratimo istoriju jedne zemlje i društva u protekle dve i po decenije, istoriju prelomljenu kroz osobenu i doslednu dokumentarističku vizuru Želimira Gvardiola.

Želimir Gvardiol (Zemun) diplomirao 1984 i magistrirao 1990 na katedri filmske&tv režije na FAMU u Pragu. Član Udruženja filmskih umetnika Srbije (UFUS) od 1988 u samostalnom statusu. Svojstvo istaknutog umetnika od 2000. Izabran ali odbio članstvo u Akademiji filmske umetnosti i nauke Srbije (AFUN) 2012. Član Programskog saveta RTS-a od 2017.

Projekcija će se održati u ponedeljak, 11. decembra u 20 časova u UG “Nadežda Petrović“ u Čačku.
Program je podržan od strane Ministarstva za kulturu i medije Republike Srbije, a ulaz na projekciju je besplatan.

____________________________________________________