Градац са осам кила среће

На овогодишњем, четвртом по реду, конкурсу који расписује Алтернативна радионица „Реч“ (уз покровитељство реномиране чачанске компаније „P.S. fashion“ и техничку подршку Културног центра (овога пута тема је гласила У граду… нема више сати… (појели их мрави), која оваквим својим назначењем отвара широк опсег могућих тумачења теме, према једногласној одлуци жирија, прва награда припала је господину Горану Лабудовићу из Врбаса.

Чланови жирија

Овом наградом он је само потврдио високи реноме који у српским поетско-романескним круговима ужива скоро па тридесет година (почев од 1996).

Његова песма Градац са осам кила среће која већ у самом називу предочава неприкривену алузију на филм Чачанина Младомира Ђорђевића из 1980., а у којем глуми још један западноморавски кинематографски ас (Милутин Јевђенијевић), кроз асоцијативни, слободни стих, захвата одређену, новију историјску меру града о којем пева – његове житеље који се ретко, скоро никако, премда и те како заслужују, појављују као протагонисти урбаног пејзажа (бард локалне „револуције“ Ратко Митровић, глумац Миодраг Мргуд Радовановић, потом Бранко В. Радичевић, „крајпуташ“ и мачиста у исто време, Радомир Михајловић који је добио мат у игри са њом, као и часопис Градац који одавно траје, али који тек са својим уредником Бранком Кукићем Чачку даје посебну културолошку димензију не само у Србији), али и неизоставне насеобинске топониме (Овчар и Каблар, Јелица и Морава) и плодове земље по којима се, хтели-не хтели, препознајемо (бестрна купина,чачанска родна и чачанска рана), иако, како пева Лабудовић, општа места, ако су гладна, поједу све пред собом.

Матија Бећковић

Али, свега тога скоро да више нема. Овај град и ово време одиста су, на неописиву жалост, појели неки људски мрави. Надамо се не сасвим и не задуго. Упркос свему, град и његов дух заувек остају најпрозрачнији сан у рукама песника, јер се у сваком од нас и Хипнос и Морфеј преврћу … попут узоране земље да и за нас и за друге породе неке сунчаније дане чије унутарње биће мрави неће да моћи да обесмисле.

Бранко Станковић

Шта још, питамо се скупа са Лабудовићем, може да се очекује у свету између кафкијанске лажи и бескрајне истине?

… и сад, шта још може да се жање

Између ветрова прелести и плавета.

Перо Зубац

Али, реч која излази из Чачка на све четири стране, преко четири планине, и која је одиста срж свега смисаоног, јесте онај неугасиви дух који господин Лабудовић као песник претпоставља свему временско-историјском и уздиже у чисту наду, у пробрани метафизички небески сплав (још једном Смак!) како би Градац са осам кила среће поново био оно што му се и у самом имену „крије“ – истински град.

Слободан Николић

Искрене похвале песничким редовима господина Горана Лабудовића који нас је подсетио да Остају нам снови које дуго / нисмо сањали, и људи које дуго нисмо срели.

*Образложење жирија који су чинили: академик Матија Бећковић, председник жирија, Дарко Млађеновић, организатор, Перо Зубац, Бранко Станковић, Драга Гавриловић  и Слободан Николић.

Драга Гавриловић

Фото: Иван Козодер

А ево и награђеног рада:

ГРАДАЦ СА ОСАМ КИЛА СРЕЋЕ

Бестрна купина пунокрвно обавија Градац.Чачанска родна и чачанска рана рашириле се као булевари путокази игле компаса и светлописи Ратка Митровића и Мргуда Радовановића. И нема више сати и појели су мрави сопствене стопе и разнели отиске као липа семе, као чворци џање,и сад, шта још може да се жање између ветрова прелести и плавети.

Вујан Овчар Каблар и Јелица, да ли сте јунаци овог сценарија или тек дечица из снова Пурише Ђорђевића,са четири стране света, са осам кила среће која се премеће из таблице множења у знана дељења, а радо би да гласну како је лето криво за све.

Црна дама покрила се западном Моравоми преврће у сну попут узоране земље, на конац нанизана зрна мака, бројаница вечног Смака, повезаће и оног који каже Људи није фер и Бранка В. Радичевића поред Крајпуташа што вели: Знаш ли, брале, како је крв густа.

У граду нема више сати, појели их мрави, као што општа места, ако су гладна, поједу све пред собом. Остају нам снови које дуго нисмо сањали, и људи које дуго нисмо срели, а слова на излазу из штампарије улазе међу корице, у свестрани Градац Бранка Кукића, што излази из града на све четири стране, преко четири планине, преко четири собе за четири облака, са осам кила пусте среће.

Горан Лабудовић Шарло

___________________________________________________________