Još jedan umetnik odlazi iz Čačka
Čačanin Goran Ćećez koji se više od 20 godina bavi izradom skultpura od drveta 10. januara svoj atelje seli u Čikago u SAD. Biće to još jedan umetnik u nizu koji napušta svoj grad jer u njemu nije mogao da napreduje u svakom životnom smislu.
– U Čikagu imam prijatelje koji mogu da mi pomognu da krenem dalje. Živimo u gradu i zemlji gde je sve vezano za kulturu i umetnost na marginama života. Mada, svi smo mi na marginama nekih zbivanja. Mislim da ovde ne mogu da se pomaknem dalje, ne samo ja i ne samo kroz umetnost, već i u mnogim drugim stvarima. Živimo u sredini gde čovek ne može ni da pokaže to što radi, niti može da nađe interakciju sa ljudima jer su svi u nekim problemima. Umetnost treba da bude veza između realnog i apstraktnog. Nama je realni život katastrofa pa nemamo vremena za priču lepote, umetnosti…Život nam se sveo samo na konkretne probleme. To nije život. Život ima i drugu stranu koju smo zaboravili i zato nam se dešava to što nam se dešava. Zaboravili smo tu duhovnu stranu, stranu etike, morala, lepote, strpljenja, tolerancije, demokratije u pravom smislu. Mi ne znamo šta je to demokratija. Hoću da vidim kakva je interakcija u svetu, kakva je kritika, da preispitam sebe, neke svoje stavove, da vidim da li mi i gde grešimo. Poslednjih godina smo se dosta pogubili. Da znam rekao bih šta je rešenje. Mnogo loši ljudi su došli na neka bitna mesta i ne možemo da se mrdnemo dalje. Vredni, kvalitetni ljudi ne mogu da uspeju. Zato ću ja probati da promenim svoj život, kaže Ćećez, dodajući da se danas od umetnosti u Srbiji ne može živeti, zbog čega je prinuđen da radi par poslova da bi mogao da funkcioniše.
Iako se njegove skulpture nalaze širom Evrope, Čačani su Gorana prvi put mogli da upoznaju tek prošle godine za Noć muzeja, kada je prvi put izložio svoje radove. Goran je u svet umetnosti ušao još u ranom detinjstvu kada je bio aktivni član Dramskog studija. Devedestih godina kada se ta priča raspala, počeo je da se amaterski bavi izradom skultpura od drveta. Vremenom, skulptura je postal njegova opsesija i životni poziv.
– Mislim da se u duborezu ljudi same pronalaze. Uglavnom sam sve sam učio. Čovek kada oseti lepotu stvaranja umetničkog dela, nema potrebu da o tome razmišlja gde je i kako je počeo. Samo treba da bude zahvalan Bogu što mu je dao dar da se bavi bilo čim. Verujete, da u svemu čovek može da bude kreativan uz razvijanje osnovnih, pravih ljudskih vrednosti. Ne mora da to bude samo slikanje, vajanje, skulpura… Imam druga koji se pronašao u cveću. Naravno, vremenom čovek upadne u krizu kada sebi postavi pitanje da li vredi ovo što radim. Jedan moj kolega mi je dao takav vetar u leđa kada sam upao u krizu i kada sam posumnjao u uzaludnost svega, objašnjava Ćećez.
Goran Ćećez je atelje imao u atomskom skloništu zgrade u kojoj je živeo, a prvi rad koji je nastao bila je ikona.
– Prvi rad mi je upravo bila ikona i dosta ih radim jer ljudi vole ikone u duborezu jer ih malo ima. Kada stvarate to je suočavanje sa sobom, suočavanje sa predrasudama, i onda kroz umetnost i bavljenje tako lepim stvarima dolazite do pravih vrednosti ili pak ne dođete. To je traganje za samim sobom, za suštinom života i pitanjem zbog čega smo ovde. Da li smo ovde da bi samo produžili vrstu, da nemamo priču lepote, dobrote i neke interakcije sa stvarima koje nisu samo na fizičkom nivou već na duhovnom. Te skulpute vam onda donose mir, strpljenje, kaže Ćećez.
Kako kaže Goran Ćećez, baviti se skulpturom ne zahteva neka velika ulaganja, podsećajući da su najbolje skulpture nastale u vremenu kada nije bilo mašina ni ovoliko alata kao danas.
– Čovek uvek pravi izgovore da nešto ne uradi i tome smo veoma često skloni. Ako čovek nešto hoće sve može da se nađe, a alat nije preterano bitan. Nekada su ljudi sa jednim nožićem pravili fantastična dela. Nije bilo struje i svih mašina kao danas pa su napavili nešto najlepše što postoji u umetnosti. Važno je krenuti i istraživati. Da bi delo doveli do kraja, treba dosta vremena ali rezultat je mir i harmonija. Bavljenje umetnošću isceljuje čoveka, kaže na kraju razgovora Goran Ćećez.
Goranu želimo puno sreće i uspeha u SAD.
Srećan put vrsnom umetniku i čoveku uz želju da u novoj sredini pronađe put ka uspehu i unutrašnjem miru.Srećan put iz ovog ‘grada’ koga su nekada iz šale ili milošte nazivali Čikagom,što zaista i jeste,ali samo u negativnom kontekstu.Možda se Ćećez jednog dana i vrati u svoj rodni grad.Tada će,ne daj Bože da ne grešim , na tabli pri ulasku u grad pisati ‘Dobro došli u Starački dom – Čačak !’ Ne okreći se sine !I putuj u pravi Čikago ,međ 600.000. Srba !
Srecan put i ne vracaj se u ovu bedu
Nisam u prilici da licno pozelim srecan put, ali evo na ovaj nacin. Sve najbolje u dalekoj Americi, nadam se da ces tamo pronaci svoj put i put za svoj rad i unetnost. Od srca, sve najbolje.
pronađite sebe tamo umetniče. ovde je preživljavanje umetnost i život. mi ne znamo ili ne želimo znati za drugi vid postojanja. šta je to. sve tako shvatamo. i hrlimo u tu dubiozu. pitanje preživljavanja. i ne bavimo se životom i ne bavimo se pitanjem dok ne postane pitanje preživljavanja. e onda ga rešavamo. i tako. nikako lepo da dođe na red i neće doći dok ne shvatimo da je ljudska jedinka iznad pravoslavlja pre svega.
ono je sebe po mom skromnom viđenju nedopustivo primarno situiralo i pre pitanja postojanja jedinke. i tako osporilo pravo postojanja postulirajući ideju spasenja duše iznad prava izbora. narod smo koji je neopravdano vezao svoj identitet za samo jednu versku kongregaciju. to je hendikep. a može li to biti prednost. ne znam i kako i u kom kontekstu. tek uglavnom su nam pitanja pitanja preživljavanja. i nemamo puno izbora. mi još nemamo slobodnu jedinku kao osnov društvene zajednice. mi smo robovi božji. a to u domenu crkve ima svoje tumačenje od prilike do prilike.
moramo uspostavit društvo na ravnoteži. imamo pravoslavlje, zašto nemamo katolicizam ili protestantizam kao protivtežu, kao ravnotežu. zašto smo jednostrani i preterujemo u jednostranosti. kao i u komunizmu koji nas je privremeno oslobodio od stega pravoslavlja.
pa srećan put imenjače. sve najbolje…
Ili si u sekti ili je droga u pitanju? Ako je droga promeni dilera! 😉 Ukratko, stanje nam je ovakvo zato sto budale glasaju budale… A i crkva jos malo pa ce uci u politiku, ako vec nije. A ti pogledaj malo oko sebe a ne samo iznad
Puno sreće Gorane videćemo se tamo….
Šteta,još jedan dobar čovek i umetnik ode iz ove robijašnice i ove palanke.Neka mu je srećan put i boravak i neka uspe u novoj sredini ! Po onome što vidimo na slikama i u kafiću La Pjafu otvoriće se njemu vrata sveta umetnosti u Čikagu sa lepim šansama da postane poznat i priznat širom sveta -a to može svuda osim u ovoj turskoj kasabi gde su zavladali ljudi sa turskih granica! SREĆNO!!!
Puuuuuno srece !!!!!
Vidimo se ponovo u OVCAR BANJI
bravo za ovog divnog coveka, nisam imao pojma sedeci u le piafu kakav je to genijalac. Srecan put , siguran sam u tvoj uspeh