Kad čitaš, onda lepo i sanjaš

Prirodno je da se pisac nagrađene dečje edicije odazove pozivu i dođe u Čačak, izdavaču u posetu. Slobodan Stanišić (75), književnik iz Beograda, ipak nije odoleo da ovde najpre svrati u Gradsku biblioteku, gde ima stare prijatelje.

Tu smo se sreli, upoznali, i pregledali osam knjiga koje je čačanska izdavačka kuća „Pčelica” objavila i prvi put izložila na nedavno održanom Sajmu knjiga u glavnom gradu Srbije. Poduhvat se završio čestitkama – edicija „Deca čitaju srpsku istoriju” dobila je nagradu Sajma kao najbolje ostvarenje za decu u 2014. godini.

Do sada ste objavili šest romana sa temom iz naše istorije. Pretpostavljamo da je i ovaj serijal o Nemanjićima vaša ideja?

Ne, sve je poteklo od direktora „Pčelice”, Gorana Markovića. Moram odmah da dodam da je od našeg prvog razgovora do ostvarenja zamisli prošlo više od dve godine. Budući da sam već objavio romane o Dušanu Silnom, Lazaru, budućem knezu i Simonidi, gde je obuhvaćeno njihovo detinjstvo, mislio sam da ću lako krenuti kroz meni poznati istorijski period. Ali, nije bilo tako.

Zbog čega?

Marković je zamislio da to budu knjige namenjene deci od osam do deset, možda dvanaest godina. Dakle, neopterećene tekstom i bogato ilustrovane. To sam sa oduševljenjem prihvatio, ne primećujući da izlazim na trnovit put. Naime, istorijski roman ne samo da omogućava širok prostor za pisanje već to od pisca, na određen način, i zahteva. Ovde je potpuno suprotno: sve mora da bude kratko i jasno, a pritom se ne sme ništa propustiti.

Zar to nije manje posla, lakše za pisanje reklo bi se?

I sam sam tako pomislio. Onda, posle nekog vremena, shvatim zabludu. Teže je! Prve dve, predate i zakružene celine, lično sam povukao shvatajući da to nije ono pravo. Drugi pokušaj je izgledao kao da izvlačim delove nezavršene priče. Shvatio sam da te knjige moraju imati nit koja ih spaja, da budu odvojene pri čemu, ipak, predstavljaju celinu. Tako sam došao na zamisao da napišem niz malih knjiga o velikim županima i kraljevima loze Nemanjića.

Da li je tada ideja bila zaokružena?

Nije. Nedostajali su carevi. Na prošlogodišnjem Sajmu knjiga dogovor je bio dovršen. Serijalu je trebalo dodati još dva cara, tako da ćemo imati osam knjiga, različitog sadržaja, povezanih međusobno. Za mladog čitaoca Nemanjići tako postaju uspomena koju nosi iz detinjstva, likovi ravnopravni sa onima koji dolaze iz stranih knjiga. Kao Petar Pan, Pinokio, Alisa…

Ko su nosioci radnje u tim knjigama?

Veliki župan Stefan Nemanja, zatim Stefan Prvovenčani koji se ženi kćerkom mletačkog dužda Anom Dandolo, Uroš Prvi dovodi u Srbiju Jelenu Anžujsku, kraljicu jorgovana, kralj Dragutin će se jako ogrešiti o svog oca i zato ispašta, strašni kralj Milutin se zaljubljuje, njegov sin Stefan je glavni junak priče „Od roba do kralja”, dečak Dušan, budući Silni, dolazi iz Carigrada u Srbiju sa namerom da sretne dedu Milutina, a Uroš Nejaki hita prema opsednutom gradu Seru u kome je njegova majka Jelena.

Da li je redosled knjiga u ediciji bio važan?

Za mene jeste, i to posebno na neki način, jer je upravo jedna od tih knjiga tačno stoto izdanje u mojoj književnoj karijeri. Pošto se svih osam pojavilo istovremeno, sa izdavačem sam se dogovorio da računamo po redosledu izlaska iz štamparije. Na zajedničku radost dogodilo se da je to knjiga „Stefan Nemanja dobija sina Rastka”.

Verujete li u procene po kojima se danas sve manje čita?

Ni govora. To pričaju oni koji sami ne čitaju, a onda tvrde kako ne čita niko. Knjizi ne smetaju internet ni mobilni telefoni. Život joj zagorčavaju oni koji brižljivo neguju sopstvenu neobrazovanost, nečitanje, pokušavajući da jedno, u osnovi primitivno mišljenje predstave kao normu ponašanja. Neprijatelji knjige su oduvek bila vatra, vlaga i nemar, ali od njih veći belaj jesu nečitači koji svoj civilizacijski nedostatak iskazuju kao vrlinu. Na sreću, pravi čitaoci su takve odavno pročitali. Čovek privržen knjizi zna šta je vredno, a šta ne, šta je lepo, a šta nije, šta je duhovito i umno, a šta je nasuprot tome primitivnost, zaostalost i glupost.

Redovno se srećete sa svojom publikom po školama i bibliotekama. Podstičete li decu da čitaju?

Uvek. Predlažem da svake večeri pročitaju bar malo, stih ili pasus proznog dela. Za kratko vreme će pozobati zbirku, priču ili roman. Uz to, čitanje opušta, bolje će spavati, sanjaće nešto zanimljivo. Ovaj mali savet namenjen deci važi i za odrasle. Vreme provedeno uz knjigu nikada nije izgubljeno.