Ko je bio Čedomilj Mitrović, prvi predsednik Udruženja Čačana u Beogradu

Ових дана навршило се девет деценија од смрти једног од оснивача и првог председника Удружења Чачана у Београду

Пише: Светислав Љ. Марковић

Удружење грађана чачанског краја у Београду основано је у мају 1932. године, а на његовом челу нашао се Чедомиљ Митровић, доктор наука, универзитетски професор, декан Правног факултета и ректор Београдског универзитета. Чедомиљ Митровић је био први председник Удружења и на тој функцији остао је до 6. новембра исте године. Тада је на редовној Скупштини Удружења замолио да га разреше те обавезе, јер стање његовог здравља не дозвољава му да врши послове Удружења. Своју молбу образложио је тако да ти послови траже доста енергије и пожртвовања, с обзиром на саме Чачане у Београду, који не смеју да изостану иза других провинцијалаца и који у јавном животу престонице доста значе. Између осталог, рекао је: Чачани су све у овој земљи, они држе најбоље положаје и баш због тога је потребна снага млада и одлучна. Што се мене тиче, обећавам своју најлепшу сарадњу у сваком моралном погледу. За новог председника Удружења изабран је Аца Станојевић, професор и инспектор Министарства просвете у пензији, а Чедомиљ Митровић за доживотног почасног председника Удружења Чачана у Београду. Касније (1933) био је члан делегације Чачана, која је ишла код патријарха Варнаве са молбом да седиште епархије жичке остане у Чачку.

Портрет Чедомиља Митровића (Рад Уроша Предића (1929), уље на платну 50х68,5 cm, чува се у Универзитету у Београду)

Митровић је рођен у Чачку 12/24. јула 1870. године. Отац Никола био је трговац, а мајка Милка домаћица. Чедомиљов отац Никола у Чачак је дошао са својим оцем Ристом Митровићем из Сарајева. У Чачку су отворили мумџијску радњу за израду сапуна и свећа, а Никола је у једном периоду био контролор у Креновој пивари, зачетнику индустријализације у Чачку. Чедомиљ је крштен у чачанској цркви 19/31. јула исте године. Крстио га је чачански поп Сретен Поповић, а кум на крштењу био је Милан Павловић, практикант из Чачка. У Матичној књизи рођених Чачанске цркве за 1870–1876, под редним бројем 65 пише да му је крштено име Чедомир. Под тим именом живео је у Чачку, односно током школовања у основној школи и гимназији, а касније у свим документима потписиван је са Чедомиљ.

Имао је две сестре: Драгу, која се 1902. године удала у село Јабуковац код Неготина за његовог друга са студија у Русији, и млађу Даринку, удату за богатог велепоседника и трговца Ђорђа Денковића, посланика у краљевој влади. Даринка је мајка Драгаша Денковића (Солун, 16. јануар 1910 – Београд, 18. јун 1999), професора Правног факултета у Београду и истакнутог стручњака из области управног права.

У родном граду завршио је основну школу (1880) и четвороразредну гимназију (1884). Важио је за веома образованог професора, јер је завршио два факултета. Прво је похађао Богословију у Београду, која је у то време трајала четири године. Потом, 1889. године одлази на Духовну академију у Москви (Русија) као државни питомац. Студије је завршио 1893. године са степеном кандидат богословља. Његов завршни рад био је из црквеног права, а тема Историјски преглед славенске Крмчије и њен значај за славенске православне цркве. Иако је завршио Богословију у Београду и Духовну академију у Москви никада није примио свештенички чин.

Као државни стипендиста завршио је права у Бечу (1893–1896), а докторирао у Тибингену (Немачка, 1898).

Потпис Чедомиља Митровића

Одлуком министра просвете од 1. септембра 1893. године постављен је за предавача Богословије у Београду, с тим да, по свом пристанку, врши дужност вероучитеља у чувеној Крагујевачкој гимназији. Боравак у Крагујевцу искористио је да ступи у брак са Катарином Буђевац, кћерком чачанског трговца Јована. Венчање је обављено 28. септембра 1893. године. Стицајем веома неповољних околности у браку је био само неколико месеци.

Катарина је преминула веома млада, а тестаментом од 3. марта 1894. оставила је двоспратну кућу са двориштем и припадајућим објектима Фонду сиромашних ученика Чачанске гимназије. Јован и Даница Буђевац имали су 1863. године сина (Крсту) и две кћерке (Јеросиму и Драгињу), бар тако пише у попису становништва, док се Катарина не помиње. Буђевац је спадао у богатије Чачане, јер је поседовао кафану са дућаном и још три куће од слабог материјала, њиву у Врањаку чачанском и два плуга земље у Горњој Горевници. Укупна вредност имовине прицењена је на 568 дуката цесарских, а месечни приход 10 талира. Јован је тада имао 36, а Даница 24 године. Његов син, још дечак, узео је од пазара неки грош, за шта га је отац ударио шамаром, од кога је излетео из дућана, ударио главом о калдрму и после неколико дана умро. Нешто касније су умрле и обе кћерке, па и газда Јован. Према сазнањима чачанског новинара Мила Мојсиловића, газдарица Даница (коју су звали госпођа Буђевка) усвојила је Катарину после Јованове смрти. Катарина је умрла у Чачку 14. маја 1894. године, а имала је тада 20 година. Тестаментом је Фонду сиромашних ђака Чачанске гимназије (тада је био заједнички за основну школу и Гимназију) завештала кућу на спрат у центру града (у близини зграде садашње градске управе), чија је вредност после Великог рата процењена на 150.000 динара. Та кућа је у социјалистичкој држави срушена, а Фонд угашен.

Иако је већи део почетног радног стажа провео у иностранству на школовању, званично је од 1. септембра 1893. до 27. марта 1898. године. био предавач београдске Богословије (укупно четири године, шест месеци и 26 дана). Потом је, 10. априла 1898. године, постављен за предавача Треће београдске гимназије. Предавао је црквено право у београдској Богословији „Свети Сава“ (од 1. септембра 1898) и био хонорарни професор на Правничком факултету Велике школе (од 2. јануара 1899). Почетком фебруара 1900. постао је писар друге класе у Министарству просвете, у црквеном одељењу. Врло брзо, 15. септембра исте године унапређен је за писара прве класе у том Министарству. За доцента црквеног права у Великој школи изабран је 1. јула 1899. године. Потом је 14. јуна 1902. изабран за ванредног професора истог предмета у Великој школи. У то време Енциклопедију права предавао је Глигорије Гершић, па када је разрешен, Савет Правног факултета одредио је у априлу 1903. године Чедомиља Митровића да предаје тај предмет. Када је отваран Универзитет у Београду (1905) потврђен је за ванредног професора црквеног права на Правном факултету, указом краља Петра првог Карађорђевића од 11. марта 1905. године, а на предлог министра просвете и црквених послова. Његов избор за редовног професора извршен је релативно касно (1919. године) због лимитираног броја професора на свим факултетима Београдског универзитета, посебно редовних професора (Правни факултет је тада могао имати само четири стална редовна професора).

Чедомиљ Митровић на почетку професорске каријере

Истовремено, од 1901. до 1912. године, био је ангажован као секретар Великог духовног суда и секретар (пословођа) Архијерејског сабора. У пролеће 1913. године био је члан комисије која је проучавала питања за израду Конкордата између Краљевине Србије и Римске столице. Учествовао је у балканским ратовима и у Првом светском рату као војни обвезник чиновничког реда. У том својству био је секретар за страну коресподенцију у штабу Прве армије (1912). За време Великог рата, одлуком Врховне команде упућен је на рад у Просветно одељење у Паризу, где је боравио од септембра 1916. до краја 1918. године.

На Правни факултет се вратио 1919. године и изабран је за редовног професора. На Факултету је остао до смрти. Предавао је Црквено право, а једно време и Енциклопедију права и неке делове грађанског права. Постојало је велико интересовање студената за све облике наставе које је изводио – предавања, семинаре, светосавске темате. Такав интерес студената се може објаснити његовим широким правничким образовањем и општом културом и енциклопедијским знањем многих правних дисциплина које су му помогле да шире постави предмет Црквено право и да га приближи студентима Правног факултета. Посебно је значајан његов допринос раду Правног факултета док се налазио на функцији декана. Био је декан у два наврата (1920–1921. и 1923–1926), односно у четири школске године, а исто толико обављао је и функцију продекана. За ректора Универзитета у Београду изабран је 18. јуна 1927. године и на том положају остао је у три узастопне школске године (1927–1930).

После Првог светског рата решавао је питање куфских односа у новим областима и израђивао нацрт закона о васпитању деце палих ратника. Биран је за уредника Архива за правне и друштвене науке (1912–1932). Власник овог часописа у име Правног факултета постао је 1933. године. Овај стручни часопис је водио са много успеха, прегалаштва и пожртвовања, због чега се толико дуго налазио на његовом челу. Био је у шесточланој комисији за оснивање Богословског факултета.

Чедомиљ Митровић, декан Правног факултета

Обављао је бројне друштвене функције и дужности, био је члан: Главног просветног савета Краљевине Србије (од 9. фебруара 1904), Задужбинског савета, Одбора Коларчеве задужбине, Одбора за подизање Храма Светог Саве, Саветодавног одбора Министарства финансија, као и председник Дома за васпитање малолетника. Био је врло активан у хуманитарним и националним организацијама, дародавац књига Народној библиотеци у Београду. Члан утемељач Друштва Светог Саве био је од ослобођења 1918. године.

Аутор је више радова, књига и уџбеника, као што су: О братскомь союзь Русскихь и Сербовь (1893), О законодавним границама између цркве и државе (1900, 1928), О праву надзора цркве у погледу издавања богословских списа (1902), О брачним парницама – основни појмови о браку и законским узроцима развода (1906), О праву проглашавања светаца у старо доба (1907), Канонска и доказна вредност уверења о отпусту свештених лица (1908), Владичанство и монашки чин (1908), Из црквеног и брачног права – расправе и чланци (1909), Први српски закон о црквеним властима (1909), Бракоразводни суд по страном законодавству (1909), Суложништво (1911), Културна задаћа „Хришћанске заједнице“ (1912), Црквено право – кратак преглед (1913, 1921, 1929), Основни метод црквене политике (1919), О браку и узроцима његове кризе (1922), Супрушко неверство (1923), Суд за брачне спорове у Србији (од ослобођења до издања Грађанског законика) (1924, 1929), Основни појмови о праву (1931), Енциклопедија права, Улична деца. Са Тодором Петковићем уредио је Зборник правила, уредаба и наредаба Архијерејског сабора православне српске цркве у Краљевини Србији од 1839. до 1900. године (1900). Радове је објављивао у: Архиву за правне и друштвене науке, Делу, Веснику Српске православне цркве, Просветном гласнику, Источнику и другим часописима.

Један је од најодликованијих универзитетских професора. Одликован је Златном медаљом за ревносну службу у војсци (1913), Орденом Светог Саве четвртог реда (1911), трећег реда (1921), другог реда (1922) и првог реда (1925), Орденом Белог орла петог реда (1923), Орденом Црвеног крста (1926) и Орденом Легије части (1929). Остао је запамћен као човек високих моралних квалитета. Одлично је говорио немачки и руски, а служио се француским језиком. Његова биографија се налази у нашим првим „Ко је ко“ лексиконима: Годишњак Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца за 1926. годину и Ко је ко у Југославији 1928.

Неуспешно се лечио од болести плућа у Швајцарској. Преминуо је 15. априла 1934. године у Београду, где је и сахрањен.