Kralj Čačka za NIN: Mi smo društvo sa obolelim mentalitetom

Verujem samo u pobunu pojedinca. Kad su u pitanju mase, tu sam vrlo skeptičan. Revolucija? To teško… Nego da svako sa samim sobom napravi dogovor šta će i kako će, koliko će da se upusti i prepusti, kaže u intervjuu za NIN slikar i kantautor Nenad Marić, poznatiji kao Kralj Čačka, čovek koji je u srpskom rokenrolu stekao kultni status spajajući u svojoj muzici Dilana sa Vejtsom, bluz sa Brehtom i Vajlom, kabare sa cirkusom.

U osvit koncerta u „Bitef art kafeu“ i u jeku rada na novom albumu koji izlazi na jesen, razgovarali smo sa njim o mentalnom stanju društva u kojem živimo i o traženju utočišta u takvom društvu. O pobuni i guranju nosa u tuđe živote. O skromnosti i opsesiji materijalnim. O padovima u Ljigu i letovima na propeleru. O tome ko nam je stavio kvasac u mržnju i zašto nam divno više nije divno. Naravno, pomalo i o rokenrolu i njegovoj sudbini.

Često za vašu muziku kažu da je nastala pod uticajem Boba Dilana i Toma Vejtsa, ali kada je poezija u pitanju, čini se da su glavna inspiracija iskustva introvertnog čoveka koji je pregurao život u Srbiji od mračnih devedesetih pa naovamo. Kakve su šanse takvog čoveka u takvom društvu?

Mi smo ekstrovertan narod i nije lako u takvom društvu biti introvertna osoba. Mukotrpan je to put, a za mene je i dalje mukotrpan… Ja sam neko ko je ceo svoj svet, od malih nogu, izgradio na rokenrolu, muzici, umetnosti, odatle sam crpeo energiju, to su sadržaji koji su me kroz vreme menjali i oplemenjivali i pripremali se za ono čime ću se baviti. Sa druge strane, mi živimo u društvu koje je odbacilo ceo jedan svoj važan deo, segment, a to je upravo kultura. A rokenrol je sastavni deo te kulture. Teret je zato duplo teži i stvarno zahteva dosta energije, hrabrosti, odricanja i vere.

Objašnjavajući vaš umetnički pseudonim Kralj Čačka, ukazujete na simboliku – „čačak“ na turskom znači blato. Dakle, „kralj iz blata“. Očigledno je da smo već neko vreme zaglibljeni u tom blatu, ali možemo li da se izvučemo iz njega?

Ja moram da vas razočaram – mislim da ne možemo. Bojim se da smo osuđeni na to blato. Gledam na taj problem iz svog ugla, pokušavam da zaronim u dubinu i kada zaronim, vidim jedno društvo i jedan mentalitet koji je oboleo od teške bolesti i koji treba da se leči. Sve ovo oko nas je manifestacija te bolesti. Ozbiljna bolest nas je zahvatila i moramo da se napregnemo dobro da se izlečimo.

Ali, evo, nazire se nekakva volja za promenama. I na izborima u nedelju ljudi su je ponegde stidljivo izrazili svojim glasovima, čak i u vašem Čačku?

Nisam pratio. Mene ne zanimaju stvari na dnevnopolitičkom nivou, niti ih posmatram tako.

Ne mislite li da upravo u tome leži problem, to što su ljudi digli ruke i što su prestali da se bave tim dnevnopolitičkim nivoom? Imali smo primer poslednjih protesta protiv nasilja, gde energija nije uspela da preživi ni jedno leto.

Sve je obesmišljeno, pa i ti protesti. Sve se to pretvorilo u zabavu i žurku. Promene idu iznutra, od nas pojedinačno. Ako čovek u sebi uspe da izabere ono što je ispravno i istinito, onda ima šanse. Ako ne, onda se gubi, utapa u masu i prođe život… Onda bude „gde si bio, šta si radio“, ljudi dođu i kažu sebi „pa, to uopšte nisam ja“. Neko to shvati tek sa 70 ili 80 godina.

U jednom intervjuu rekli ste da ste skroman čovek, koji nema velikih materijalnih prohteva i zato može da živi od onoga što voli da radi. Da li je to put ka slobodi?

Skromnost vidim kao stvar mere. Poznajem ljude koji samo pričaju o materijalnom, novcu, poslovima, opterećeni su time. Tu nema trunke duše, emocije se ukidaju, sve što u čoveku postoji. Čovek tako samog sebe kastrira. To je veliki problem i to ima veze sa onom bolešću koju sam maločas pominjao. Svak’ bi sve i svak’ bi da vlada… volja za moći.

O tom površnom svetu upravo pevate u dve svoje pesme, „Stoj, kolega“ i „Nizbrdo pravo“. Poslovne kombinacije, jurnjava za profitom, strahovi od otkaza, svakodnevica koja nas nagriza, bez smisla i dubine…

Moje je bilo da to posmatram i prenesem u pesmu, da se poigram muzički, stilski, kroz dijalog. Takav život, to je stvar izbora. Ranije me je to nekako dodirivalo na neki način, imao sam osećaj tuge zbog toga, duboko u sebi, ali s druge strane sam shvatio – to je zaista stvar svačijeg ličnog izbora.

Deluje da mladi u Srbiji danas idu u dva pravca, kao u dve vaše pesme – ili posustanu na pola puta do svojih snova, kao u „Padu u Ljigu“ ili odlete u inostranstvo na nekakvom propeleru kao u „Mama, kupi mi propeler“? Međutim i jedni i drugi se susreću sa „Gornjom Firmom“, sjajnom sintagmom koja se provlači kroz obe pesme. Šta ona zapravo predstavlja?

To je metafora duhovnog reda. Čak i ako nije deo nekog sistema, ako ne pripada kompaniji i korporaciji, čovek je na neki način uvek zaposlen kod samog sebe. Kad si van sistema, onda ti treba red, a gde ćeš da ga nađeš osim u samom sebi. Merimo sebe u odnosu na druge ili neku višu vrednost, ali i u odnosu na same sebe.

U pesmi „Rolaj“ kažete „Prijatelj ti šapne, ne presuđuje“. Da li smo previše počeli da guramo nos u tuđe živote i osuđujemo druge, a da ne vidimo sebe?

Lakše je u drugom videti problem nego u sebi. Kad ja ne mogu da se obračunam sa samim sobom, kad nemam hrabrosti za to, i kad sopstveni problem guram pod tepih, onda mi je lakše da se bavim tuđim problemima. Znaš, hteo bih da mi bude lepo, da mi život bude komforan, a kada to ne može, onda će mi biti lakše ako ni drugima nije lepo. Drugi mi je onda neprijatelj. Upravo ovo je ključni problem one bolesti mentaliteta o kojoj smo govorili.

Koliko su i mediji odgovorni za to? Zbog rejtinga ili posete, forsira se crna hronika, nesreća običnih ljudi, otkriva se do banalnosti privatnost poznatih ličnosti?

To je nedostatak bavljenja samim sobom. Onda je uvek lakše na tako banalan način baviti se drugima… Zapustili smo se. Ponašamo se kao deca u vrtiću kad vaspitačica ode. Onda nastane haos. Postali smo infantilni, ali ta infantilnost nije naivna, jer stvara jaz, podele, mržnju…

Da li nam je i „inertnost pomutila misli“? Verujete li u pobunu?

Verujem samo u pobunu pojedinca. Kad su u pitanju mase, tu sam vrlo skeptičan. Revolucija? To teško… Da svako sa sobom zapravo napravi dogovor šta će i kako će, na koji način će živeti i koliko će se upustiti i prepustiti. Pa na kraju krajeva, razmisli zašto živiš?

Ko nam je stavio „kvasac u mržnju“? Zašto nasedamo na nacionalizam, populizam, primitivizam?

Nismo se prosvetlili kao narod. Sa jedne strane, ne osećamo potrebu i želju za tim, a sa druge, pristajemo na manipulaciju, pre svega medija. Nema napretka, nema individualnosti, nema slobode. A ima obračuna, nesreće. I onda dođemo do ovih strašnih tragedija kojih smo svedoci.

Koliko su te tragedije upravo posledica onog bolesnog društva o kojem smo pričali, a koliko individualne izopačenosti?

Neminovno, to je povezano. Pojedinac ne može da bude izolovan. Koliko god se neko izolovao, da ode u šumu, do njega će dolaziti neka energija. Transfer energije će uvek da se dešava, čak i ako se izoluješ u šumi. Ja verujem da su ljudi kao neke antene jedni drugima, teško se branimo od loših uticaja. Rešenje je opet u tome da se bavimo sami sobom, pa da tako pokušamo to da rešimo.

Na kraju, ako nam „ni divno više nije divno“ i ako se i tu „laži uvuku pod kišobran“, šta nam onda preostaje?

Mi živimo pod pritiskom da konstantno budemo srećni. To je poruka koja se šalje kroz medije, da to bude svrha života. Kao u onoj pesmi „Shiny, happy people“. Nameće nam se to kao potreba, a uopšte nije u tome poenta.

Pisanje pesama mi je primarno, ali volim da se latim četkice

Završili ste Likovnu akademiju, afirmisali se kao pesnik i kantautor, učestvovali u pozorišnoj predstavi, snimili dokumentarac „Zemlja nije moj dom“. Kako jedna tako renesansna ličnost uspeva da pomiri sve te talente?

Drugim rečima, kriv sam (smeh). Primarno mi je pisanje pesama, ali ja kad imam vremena onda se latim četkice i onda se tu malo i odmaknem od toga što radim, pa mi to služi kao neka distanca da i nešto drugo izrazim.

Ima li šanse da uskoro bude i neka izložba?

Videćemo, možda, da. Najverovatnije u nekoj budućnosti.

Igram se sa samoglasnicima

Rokenrol koji svirate, u smislu jezika, jeste njegova „najengleskija“ verzija, jer ima dubok koren u bluzu. Međutim, to se u vašim pesmama ne primećuje zbog specifičnog načina pevanja. Skraćujete i lomite slogove na specifičan način. Kao da ste iz Niša, a ne iz Čačka?

Ja se igram s tim, pevanje su samoglasnici. Dosta mi je stalo da se izrazim, onda se možda zbog toga dogodi neka vrsta autentičnosti, jednostavno iz tog napora, iz te ideje. Kako poznajem svoj jezik, tu mogu više da vidim neverovatno veliki dijapazon izražavanja kada je u pitanju pisanje pesama. Radi se o beskrajnom, neispitanom terenu, jer kad uzmete jednu pesmu i više izvođača, to će kod svakoga da zvuči drugačije.

Dilan je Dilan, ne može njemu establišment ništa

Bob Dilan je bio umetnik pobune i borac protiv establišmenta, a onda mu je establišment dao Nobelovu nagradu. Malo se dvoumio, pa prihvatio. Da li je na neki način time izdao ono o čemu je pevao?

Dilan je Dilan, ne može njemu establišment ništa. Ljudi i dela su nešto što ostaje, a Dilan je velika figura, jedna od bitnijih u 20. veku. Ono što establišment pokušava, a to mu nikad neće poći za rukom, jeste da takve ljude privuče k sebi. Nekad dobiju poneku malu bitku, ali generalno im ne uspeva.

Deca sve manje slušaju rokenrol. Kakva mu je sudbina u budućnosti u svetu tehnologije, veštačke inteligencije?

Ima još dece koja ga slušaju i biće ih uvek. Uvek će se naći neko da to održi. Rokenrol je pre svega oaza smisla. Ljudska potreba za slobodom je večna stvar, a rokenrol će uvek biti deo toga.

Ipak, rokenrol ne odgovara nijednom sistemu?

Pa to se zna odavno, ja sam čitao Erika Froma koji je još pre 70 godina objašnjavao zašto svako društvo više ulaže u sport nego u kulturu. Jednostavno, nijednom sistemu ne odgovara probuđeni pojedinac.

Izvor: Nedeljnik NIN

____________________________________________