Манастир Никоље под Кабларом – гробна црква деце кнеза Милоша

Одавно је позната нарочита везаност кнеза Милоша Обреновића за манастир Никоље у Овчарско-кабларској клисури. Пријатељство и поверење са манастирским братством настало је у заиста драматичним данима. После пропасти Првог српског устанка (1813), Милош је своју мајку Вишњу, жену Љубицу и децу склонио управо у Никоље. Било је то време великог страдања када су мушкарци масовно убијани, а жене и деца одвођени у робље. Највећа пијаца робова постао је у Београд, где се у једном дану продавало и до 1.800 деце и жена. Робови су одвођени према Босни, Санџаку, Косову, Бугарској, Македонији, Албанији, али и даље на исток. Махмут паша Ротул призренски одводио је робље у свој град, али је и султану у Истанбулу поклонио 300 српске деце. Робови из покорене Србије препродавани су и у самом Истанбулу, затим на пијацама у Дамаску и Александрији. Само су ретки имали срећу да их откупи родбина.

Све се поновило 1814. године после пропасти Хаџипроданове буне, када су београдски Турци сурово угушили отпор српске раје. Многе мушкарце су набили на коље, а жене и децу претворили у робље. Иако је Милош Обреновић у време ове буне био уз Турке и није подржао Хаџипродана, и он је страховао за своју породицу, јер је турским војницима у походу највећа награда било робљење људи, нарочито жена. Зато је и 1814. своју Љубицу са децом склонио у манастир Никоље. Али и манастир није био довољно сигуран, тако да се Милошева породица крила по кабларским пећинама. Љубица Обреновић је тада рекла Марку Штирацу, човеку задуженом за сигурност породице, да у случају да Турци открију место где се налазе, одмах убије њу и њену децу. Није желела да доживи ужас и понижење одвођења у робље.

Живот у непрестаном страху и бежању није био лак, нарочито са малом децом у хладној планини. Тада је у једној од кабларских пећина од богиња умро први син Милоша Обреновића, кога је крстио Карађорђе Петровић дајући му име Петар по своме оцу. Није позната тачна година његовог рођења. Народни музеј у Чачку је 1986. године поред старе надгробне плоче на којој су сви натписи нестали поставио ново обележје уз припрату цркве манастира Никоља. На новој плочи је уписано:„Петар Обреновић, дете пет година, син Кнеза Милоша Обреновића”. Ако је овај натпис тачно преписан, онда је Петар рођен 1809. године. Међутим пошто су се Милош и Љубица венчали већ 1804. године, онда је мало вероватно да им је Петар прво дете, или можда и јесте, али је старије од 1809. године.

Сам кнез Милош је једном приликом изјавио да је са Љубицом имао осморо деце, четири кћери и четири сина. Историчар проф. др Радош Љушић је у својим истраживањима потврдио ове податке, али није био сигуран колико је Петар имао година када је умро, сматрајући да је највероватније рођен између 1805. и 1807. године.

Међутим постоји податак да у Никољу није сахрањено само једно дете Милоша Обреновића. Наиме у „Просветном гласнику” за 1893. годину, службеном листу Министарства просвете и црквених послова, у опису Никоља јасно је саопштено да се у манастиру налазе гробови два мала детета кнеза Милоша. На жалост нису пренети и натписи са гробних плоча. Да ли је овај податак тачан показаће нека нова истраживања. Иако ову информацију нико раније ни касније није поновио, тешко је веровати да је измишљена, или да је у питању груба омашка. Треба истаћи да за старије генерације истраживача породице Обреновић и манастира Никоља ни податак о Петру, првом сину кнеза Милоша, никада није био важан, тако да о тој теми уопште нису писали. Смрт и страдање били су толико раширени, нарочито деце, тако да њихов нестанак није био необичан и изузетан.

Иако је Милош Обреновић по много чему био суров човек, он своју умрлу децу никада није заборавио, а његова наклоност према Никољу под Кабларом никако није била случајна. Он је већ 1817. манастиру поклонио имање, а исте године Никоље је и обновљено, али није познато у ком обиму. Кнез Милош је 1820. године за спомен своје фамилије манастиру приложио и воденицу у Пријевору, која још увек ради. Манастир је за време прве владе Милоша Обреновића добио и конак, изузетан примерак народног неимарства тог времена. Кнез је 1830. године манастиру поклонио и звоно, а помогао га је и материјално приликом своје друге владавине (1859).

Кнез Милош био је богат и утицајан, први човек аутономне Србије, тако да је имао снаге и могућности да обележава гробна места своје умрле деце, помаже манастире који су задужили његову породицу. Највећи број људи то није могао да уради. Пример настрадалог збега у пећини Кађеници кога су Турци угушили 1815. веома је илустративан, јер је пећина уређена тек 1940. године. Исте 1815. у клисури је настрадао још један збег који се крио на литицама Овчара наспрам манастира Никоља. У то време овај део клисуре био је веома стрм и непроходан, али су Турци и Арбанаси ипак пронашли ове људе. Многе девојке нису хтеле да доживе понижење појединачних и групних силовања, одвођења у хареме, или препродавања на пијацама робова попут стоке и могих других насиља и понижења, тако да су радије бирале да скоче у мутну Западну Мораву где су се и утопиле. Потпуни ужас прекинули су монаси из Никоља који су пушкама одбили део нападача и један број људи превели преко реке. За многе друге није било спаса. Данас је њихова погибија потпуно заборављена, а ни после више од 206 година од овог догађаја нико није скупио довољно снаге да на том месту, које се заправо налази поред данашње магистрале, подигне достојно обележје.