Манастир Сретење под Овчаром

Као и за већину манастира у Овчарско–кабларској клисури, ни за Сретење се не зна тачно време настанка нити име ктитора. Може поставити питање да је манастир можда постојао и у средњем веку.

У непосредној близини манастира налази се и пећина у којој се од 1817. године подвизавао монах Никифор Максимовић, који је и обновио Сретење у првој половини XIX века. Да ли је ова пећина и током средњег века била станиште монаха пустињака није познато, јер она никада није испитивана. Улаз у њу данас је делимично зарушен.

Први помен овог манастира потиче из 1528. године, када је у турском попису забележен под именом Корање у оквиру села Марковице. Иако се манастир не помиње под својим правим именом, на основу назива Корање и села у оквиру кога је поменут, можемо претпоставити да је то ипак Сретење.

Досадашња архитектонска истраживања датовала су овај храм на крај XVI века. Међутим, први писани помен помера изградњу манастирске цркве неколико деценија, па можда и читав век уназад. То је значајна констатација јер сачувани архитектонски облици храма из периода пре обнове упућују на стил градње са краја XVI века. Може се основано претпоставити да је на старијим темељима из средњег века, храм обновљен у османско доба. Према сачуваним архитектонским елементима цркве манастира Сретења може се говорити и о још једној обнови храма која се одиграла средином XVII века у време патријарха Гаврила Рашковића (1648–1659).

Први векови постојања манастира Сретења данас нису довољно познати. Само поједини истргнути догађаји, о којима знамо на основу штурих записа, откривају неке од многобројних дешавања. Страдања су била честа. Татари у турској служби запалили су манастир 1623. године. Но, живот монаха је ипак настављан. Зна се да је 1637. године, за време игумана Јанићија, у манастир примљено у залог једно рукописно јеванђеље. Патријарх Гаврило је посетио Сретење 1650. године и однео у Пећ типик манастира Ариља који је запустео због насиља Турака. Највеће страдање Сретење је доживело за време Велике сеобе 1690. године. Тада је манастир вероватно био порушен и напуштен. Један од пребеглих монаха преко Саве и Дунава био је и проигуман Совроније, чије се име помиње на једној панагији из XVII века.

Усмено предање, које је забележио Вук Караџић, говори да су се калуђери уз помоћ сељака бранили из манастира Сретења приликом његовог разарања „као из града, бранило дуго од Татара”. Тек када су разорене утврђене испоснице испод пећине Турчиновац, предали су се и браниоци Сретења, које је после тога разрушено. „Зидине” око цркве биле су уочљиве још у доба када је Вук Караџић посетио клисуру (1820). Црква је била већа него она која је обновљена 1818. године. Да ли је овај манастир заиста био утврђен или је читав комплекс са ћелијама и зидом могао да се искористи као утврђење, данас није познато.

Сретење је било и без земље и без стоке, тако да се издржавало од прилога, а монаси су на местима искрченим око манастира сејали кукуруз. Никифор Максимовић је био и први свештенослужитељ све до 1830. године, када га замењује Гедеон Ивановић који је умро 1855. године. Сретење је захваљујући епископу Максимовићу стекло велики углед.

После завршних грађевинских радова у манастир су 1844. године позвани сликари Живко Павловић из Пожаревца и Никола Јанковић из Охрида да осликају унутрашњост цркве. Павловић је пре тога већ био насликао престоне иконе. Живописање Сретења завршено је 26. новембра 1844. године, а сутрадан је владика осветио храм.

Епископ Максимовић изненада је умро 28. фебруара 1853. године, а сахрањен је 3. марта, у унапред припремљеној гробници у Сретењу, у припрати манастирске цркве. Манастир Сретење, које је из рушевимна подигао, постао је најуређенији у целој Овчарско–кабларској клисури.

Сретење је озбиљно оштећено у Другом светском рату. Нова окупација Србије, устанак и грађански рат, донели су поновна страдања овчарско–кабларских манастира. Током повлачења Немаца из Ужица и Пожеге 21. септембра 1941. године, колону су у клисури нападали партизани. Као меру заштите Немци су употребљавали авионе који су бомбардовали околину. Тако су страдали манастири Света Тројица и Сретење на Овчару. Приликом бомбардовања Сретења Немци су погодили конак у коме су се налазиле манастирске драгоцености, архива и библиотека. У Сретењу које је током Другог светског рата запустело, извесно време борави Јустин Поповић један од највећих теолога Српске православне цркве. После Другог светског рата Сретење је добило посебну управу, јер је све до 1946. године било под управом манастира Свете Тројице. Сретење је урзо (1947) постало женски манастир којим је управљао духовник Васијан из Преображења. У њега су тада дошле три искушенице које су 1948. године и замонашене. Сретење је и данас женски манастир.